ŽIVOT, DUGAČAK KAO TREN

– Dobar dan lepa gospođo.
Začula je glas i začuđeno počela da gleda oko sebe. Desni kraj usana se nežno, bez njene volje, pomerio naviše, prema oblacima. Osetila je da se nasmejala. Bez obzira što je mislila da je to laž, prijalo joj je. Ugledala je simpatičnog starijeg gospodina. Srce joj je zadrhtalo kao tada kada joj je najlepši dečko u školi, rekao:

*
– Zdravo, lepotice.
Bilo je to davno, jednog toplog septembarskog dana. Vetar je nosio požutelo lišće uzduž ulice, dok su se u daljini čuli nežni šumeći koraci jeseni.

Jedan list joj je pao na lice.
– Kako je lepa, kako joj je ime? – pitala je komšinica dobrodušnih očiju nagnuvši se iznad njene glave. Pogledala je tetu u oči i zaplakala od sreće. Mama je izvadila list iz kolica i rekla da mahne rukom u znak pozdrava. Suze su joj padale na napućene obraze. Gledala je mamu, gledala je nepoznatu ženu, umorno zatvorila oči i zaspala. Ushićenje ju je odvelo u snove kao najnežniji opijat.

– Zdravo dušo, pa ti si prava lepotica. Koliko imaš godina? – upitala je prijatna prodavačica.
Lepo je živeti. Lepo je mirisati. Lepo je gledati zvezde, gledati krošnje drveća kako promiču iznad kočije u pokretu, osetiti bol i krv na svojim kolenima posle pada sa bicikla koji je dobila od tate za polazak u školu. Lepo je mahati prvoj ljubavi na železničkoj stanici. Sve je lepo.

– Dobar dan lepa gospođice – rekao je nasmejani vojnik vermahta.
Desni kraj usana se nežno, bez njene volje, pomerio naviše. Nadala se da osmeh ne izgleda previše cinično. Nije želela da ostane bez hleba. I nije. Smejala se svaki dan, sve do kraja rata. Lepo je dočekati slobodu. Lepo je sva u belom baciti cveće preko glave. Lepo je mahati radnom knjižicom ispred šaltera za nezaposlene.

– Dobar dana mama, lepa si danas.
Volela je te svečane izjave iako nikada nije poverovala da je lepa. Spremila je večeru i zaspala.

Ustala je zadovoljno. Koleno je više nije bolelo. A ni kuk. Bolelo ju je srce zbog toga što nije više bila u stanju da vozi bicikl.
– Dobar dan gospođo, lepo izgledate danas, da li želite da vam nešto donesem?
– Ne hvala, sve imam.
I bilo je tačno. Imala je dva ćebeta*, dva prozora, dva drveta u dvorištu, reku ispod terase i dvoje dece daleko u svetu.

***
– Dobar dan lepa gospođo.
Začula je glas i začuđeno počela da gleda oko sebe. Gledala je kao život koji razmišlja da li da nas uzme na ovo nezaboravno putovanje ili ostavi negde na oblaku. Desni kraj usana se nežno, bez njene volje, pomerio naviše. Ceo život je razmišljala kako da reaguje i šta da odgovori, na ovu uvek neočekivanu konstataciju. Ruke su joj drhtale, ubrzano je disala i grozničavo probala da smisli odgovor:
– Dobar dan, lepi gospodine – začula je svoj treperavi glas, koji je još uvek bio šarmantan, baš kao što je bio i njen osmeh, i sama se iznenadivši sa kakvom lakoćom je počela prihvatati život.

Smejala se lepoti trenutka, smejala se nasmejanom gospodinu, smejala se zajedno sa medicinskom sestrom koja ju je gurala u kolicima. Kao da su se toga dana svi oko nje smejali.
– …Život je kratak i prođe za tren… – začula je poznatu melodiju.
Saslušala je pesmu do kraja, ugasila radio i zaspala.

– Dobar dan anđelu – neko je rekao.
– Dobar dan – odgovorila je.
Pogledala je oko sebe, kao život koji se vrti oko nas poput beskonačnog valcera spiralnih mogućnosti. Lepo je leteti između zvezda. Lepo je plivati u zracima sunca. Lepo je osećati lepotu u sebi.
– Gde ćemo danas leteti? – upitala je.
– Gde nam duša poželi – negde dubiko u njoj zavibrirao je odgovor.

—
*Ćebe = deka 

Priča: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak