FBI NAS PRATI, A SRCE JE TU DA KUCA

Srce je tu da kuca, da boli, da voli, da ne voli, da zajebava, da te nosi, da te krasi, da te tera na još, da stane kada se zaljubiš, da krene kada zavoliš, da luduje kada se zablesaviš, da treperi kada sanjariš, da leprša kada gluvariš, da leluja kada si usplahiran, da lupa kada nekog vidiš, da te nosi, da te budi iz depresije, da te tera u plač, da te opominje da si živ, da uživaš kada te ispuni, da si tužan kada te zaboravi, da poželiš da dobiješ krila, da vidiš sebe iz drugog ugla, da osetiš da si povezan sa svima…

*

…da primetiš i Boga, i prijatelje, i one koji misle na tebe a ti ne misiliš na njih, i one koji ne misle na tebe a ti misliš na njih, da ti da snage da nastaviš život, da ti da volje da zavoliš sebe, da ti da hrabrosti da zavoliš druge, da ti da smelosti da priznaš grešku, da priznaš nekome da ti nedostaje, da priznaš sebi da si pogrešio, da prihvatiš sebe onakvim kakav jesi, da prihvatiš druge a ne lepiš se za očekivanja, da prihvatiš poraz i kada misliš da si u pravu, da ne prihvatiš da nešto ne možeš, da ne prihvatiš da ne možeš da se menjaš, da uživaš u njegovom ritmu, da pišeš pesme, da se boriš za slobodu, da se boriš sa ljubav, da se boriš za svoje mišljenje, da se boriš za svoja ubeđenja, da budi veru iz mrtvih, da ti pravi muziku kada si usamljen, da te drži u životu kada bi želeo da si mrtav, da ti čuva dušu da se ne izgubi u svemiru, da ti bude najbolji drug, da tvoj drug ima najboljeg druga, … jednom rečju da je uz tebe i tada kada te svi zaborave.

Srce je uvek tu… pitanje je samo… gde si ti?

Neko je zaljubljen, neko je potišten, neko je uplašen, neko je prevaren, neko je prestravljen, neko je usamljen… A svi želimo jedno te isto. Da volimo i da budemo voljeni. Redosled neki put nije bitan. Ali vrlo često ipak više volimo da nas vole. Iako mislimo da ne zaslužujemo. Želimo da je tako. Iako mislimo da nismo dovoljno dobri. Želimo da smo sigurni, da smo isunjeni… Želimo. Više želimo nego što smo spremni da dajemo. Uvek mislimo da zaslužujemo više, bolje, lepše, pametnije… Neki smo uhvaćeni u muška, neki u ženska tela… ali duša nam je ista… čista i razigrana… iako zbunjena i uplašena… uhvaćena u materiju koja se održava u životu sa burekom, pivom, cigaretama, jogurtom i rakijama… porazima i pobedama… smehom i suzama… borbom i bežanjem… davanjem i primanjem… sa nadom da ćemo pronaći razlog svoga bitisanja i pobediti frustracije koje nam mute pogled na svet i sebe same.

Srce je uvek tu… pitanje je samo… gde si ti?

Tražimo se… kroz smeh i zezanje… kroz san i javu… Pričamo i slušamo, slušamo i pričamo… sebi i drugima, drugima i sebi… da bi se razumeli… i shvatili kako funkcioniše srce u bestežinskom stanju lebdećih duša iako nas bole noge, gorušica nas nervira, posao izluđuje, deca nerviraju, ljubavi zajebavaju, leđa bole, ruke drhte, najmiliji napuštaju, najblesaviji zezaju, džukele bombarduju, dvoličnjaci ulizuju, prijatelji napuštaju, komšije ne gledaju, rođaci ne razumeju… Plešemo, radimo, dosađujemo se, stvarno i virtualno zaljubljujemo, volimo, mrzimo, pevamo, prepuštamo, živimo… Iako je nekoga udario autobus… a nekoga nije… Iako je neko napušten… a neko napustio nekoga… Neko prašta, a neko ne želi… neko beži, a neko gleda sudbini u oči, neko bi voleo da je tu a ne može… zato što neće i zato što mu ego ne da mira… Dok život prolazi… kao pesak kroz prste… kao vetar pored Save… kao miris lipe u kasnom proleću… kao nemiran korak u sred tople noći… dok munje sevaju i gromovi tuku oko mosta koji se vidi u daljini… Sve je tu.

Srce je uvek tu… pitanje je samo… gde si ti?

Mi smo bili na stepeništu do zadovoljstva… Na pola puta do spoznaje… Na podršci koja te puni, na razumevanju koje nosi, na smehu koji pleni… na priči koja je tek početak.

Srce je bilo tu… nas pet je bilo tu… i svi vi ste bili sa nama?

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Fotografija FBI (Fabrika Blogerskih ideja):  4. jun 2012, Beograd

1) Branchester, Buki, Labilna, Branko, Tatjana
2) Branchester, Buki
3) Labilna
4) Tatjana, Branchester