PENIS I VAGINA

DMD* pre nekog vremena sam pisao o nečemu za šta će mnogi ljudi reći kako je odvratno, da nema smisla, da je bez veze, da je bolje da ćutim i pustim vodu iza sebe… itd. Pa kako, pitam se ja, božija tvorevina može da bude bez veze?

*
Jel Bog stvorio sve? Jeste! Jel Bog stvorio naš duh? Jeste! Jel stvorio našu dušu, našu misao i naravno naše telo? Jeste! Jel stvorio noge da hodamo, oči da vidimo, mozak da mislimo, srce da volimo, stomak da rađamo, ruke da radimo, pluća da dišemo, kosu da smo lepi, usta da jedemo, pričamo, ljubimo, pevamo? Jeste! O svemu tome su se pisale pesme i sve je to dakle Bog stvorio. Sve osim dupeta. Njega kao da nije on stvarao. Jednostavno… izgleda da nije! To što seremo nije Božija kreacija, nego je to palo sa Marsa! Isto kao penis i vagina! Ili… kako ih popularno zovemo gospođa P… i gospodin K…

Kada njih pomenemo je to fuj-fuj-fuj, sto znači da kada *ebem sam vanzemaljac odnosno sam blesav tj. pao sam sa Marsa. Ne smem čak ni u članku da pomenem Gnjurca i Čmičku, posto će odmah neko da se naljuti i da kaže kako to nije umetnički. Sise su se nekako ugurale u umetnost, pa čak je i dupe na pola puta do umetnosti, ali Gnjurac i Čmička – nikako!

Nema veze što održanje vrste zavisi od njih dvoje, što muze inspirišu veći deo umetnosti, što se nijedan umetnik ne bi rodio bez njih dvoje – oni nisu umetnost i tačka! I nije samo da nisu umetnost, oni su protivnici umetnosti – oni su vulgarni, oni su odvratni! Kada budem sledeći put svršavao imaću u vidu da je to jedna odvratna kičerajska za*ebancija!

Ma nije moguće! Molim vas lepo. Pa odakle su došle sve princeze i prinčevi, svi junaci i sve lepotice. Odakle? Pa čak je i Isusus Hrist došao odatle. Čak je i on sigurno, bar dok se rađao, dodirnuo taj fuj-fuj organ svojom facom i celim svojim telom. Osim toga, ko je napisao sve junačke pesme i priče? Ko? Pa izgleda mi sa Sirijusa. Mi koji nismo izašli iz majčine utrobe pogurani očevim spermatozoidima nego smo došli sa Venere. Mi koji nismo krvavi iščupani između majčinih nogu kroz fuj-fuj organ koji ne sme da se pominje i u koji je moj otac devet meseci ranije stavio svoj fuj-fuj organ, koji isto ne sme da se pominje i tako sam nastao “jâ” Marsovac! Udahnuo sam vazduh, zaživeo život, popio mleko iz majčine dojke (koja, tu i tamo, sme da se pominje) i vrlo brzo krenuo da koristim i treći fuj-fuj vanzemaljski organ koji ne sme da se pominje i o kome se ne priča mnogo i koji nam samo pomaže da se ne napunimo izmetom.

Kao da ne volimo da završavamo stvari do kraja. Na početku je ljubav. Može. Na sredini je ljubljenje. Ajde, i to može. Onda dođe poštovanje i pažnja. Može. Sve to može. Ali seksualno opštenje, koje nekako dolazi na na kraju – eee, ono nikako ne može! Kao da decu možemo da kupimo u supermarketu!? Zamislite samo ovu konverzaciju:

– Molim vas dajte mi 3.5 kg od onog mesa.
– Da li želite belo ili crno? – ljubazno upita prodavac.

Vi kažete belo, stavite ga u kesu i brzo otrčite da kupite kosu.

– Šta! Nemate više plavu kosu!? – dreknete na zabezeknutog prodavca.
– Dragi, nema veze, može i crna, slaže se uz boju zidova dečije sobe, a i slagaće se dobro uz zelene oči – umeša se žena.
– Ali draga, znaš koliko su zelene oči skupe!?
– Dragi, naporno smo radili i valjda možemo sebi da priuštimo dete sa zelenim očima!

Zar nije to apsurdno? Takav supermarket ne postoji i nadam se da neće nikada postojati. Mislim, znam da hoće i znam da bi ljudi za takvu vrstu usluga davali čak i više para nego za automobile, ali za sada je to još uvek naučna-fantastika.

Nego da se vratim na početke, sredine i krajeve. Na primer, volimo kada jedemo i kada smo siti. Ali što ne volimo krajeve. Uff! To nikako ne volimo! Kao da i to nije Bog stvorio. Kao da je i to palo sa neke planete. Ne znam, ili je to, ili je te delove tela stvorio neko drugi, neko čije ime isto ne želimo da izgovaramo. Pa dobro, čak i da je to tačno, kao što nije, ko je njega stvorio? Ko? Pitam ja tebe DMD, ko!?

Bilo kako bilo, ako se niko drugi, ti ćeš se složiti da stvari treba završiti do kraja. I ako se ti i ja složimo s onom narodnom umotvorinom – nije zlato sve što sija – moraćemo da se složimo i sa tim da – nije sranje sve što ne miriše, ali je zato licemerije uvek licemerije!

—

* DMD = dragi moj dnevniče

Priča: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak