Večnost me dotiče.
Prolaznost tuče.
Gde si otišao uvijen u svetlo?
Znam da čuješ moje reči.
Srce te vidi u nedostatku vazduha.
Navikavam se na nikada više.
Znam da te plač plaši.
Zato prestani da se bojiš.
Oslobodi se.
Pomozi i meni.
Ne mogu više da zadržim suze!
Što je žešća prolaznost, to ćemo biti jači u vječnosti,koja će nas nježno maziti i paziti da ostanemo sa njom.
Neki kažu i da nema prolaznosti… da smo svi jedno… i da negde na nekom drugom mestu doživljvamo sve iznova… i iznova—
Bravo Brančilo…procitah dva puta za svaki slucaj,
jer ipak ti pises nekako zavitlano i zamotano:)
Ta je pesma posvećena mojem ocu dok je još bio negde između neba i zemlje…
Ovakve sadržaje, nikada ne komentarišem.
Preteško je.
Zanemim.
(Uh! Ipak je ispao komentar.)
Pa i ja izbegavam… ali neki put ne mogu a de ne kažem nešto… Iako je preteško…
nakon devet godina i dalje nisam navikla na nikada vise !
Da, teško se navikavamo na promene
… a pogotovo na ovakve…
Slava mu, a tebi hvala i na ljubavi prema ocu i na ovim stihovima…
Hvala.
Suze su za izplakivanje.
Samo to ostaje i uspomene…
No comment.