Čudni su putevi ljudskog uma. Rekla je…
Volim kada vodim ljubav sa njim. Volim da oteknem, da nabubrim, napunjena osećanjima. Volim njega, volim ga kada je tvrd oslonac u mom životu. Sve volim. Volim njegove usne, njegova široka pleća, njegove noge. A posebno uživam kada mazim njegovu napetu guzu. Obožavam da je uhvatim golu i znojavu. Čujem ga kako stenje. Tiho, pa sve glasnije: snažnije, snažnije, sna-žni-je… Volim kada mi sisa bradavice. Volim. On to radi tako vešto i tako dobro da mi sve prijateljice zavide.
*
Volim kada me privuče k sebi, kada me uhvati svojim snažnim rukama. Kada me odvede u ekstazu. Godinama sam sanjala o svom princu. Govorili su mi da ga mogu naći samo u bajci kako sedi na persijskom ćilimu. Ja im nisam verovala. Sada će saznati i zašto. Sada će ceo svet saznati. Svi će mi zavideti. Ali neka. Nisu oni čekali toliko dugo. Ja sam. Nisu oni noćima plakali. Ja sam. Potpuno sama. Do sada. Godinama sam sanjala o čoveku čiji pogled će mi dodirnuti dušu. Čoveku, čija je koža glatka poput moga otvorenog srca, poput meke kože ispod mog stomaka, poput oblaka na prolećnom nebu.
Ljudi će nas voleti. Reći će da izgledamo kao da smo izašli iz ljubavnih romana. Kao da se znamo veoma dugo. Još pre postanka slova, pre postanka reči. Tako izgleda, iako je iskra zapalila našu šumu samo pre 728 dana, 18 sati i 33 minuta. Tada se dogodilo ono što je bilo zapisano u kamenu. Ono, o čemu je, još pre našeg rođenja, bilo zapisano u toliko pesama. Nešto neobjašnjivo i ispunjujuće.
Prolazile su godine. I već kada sam mislila da je sve prošlo. Ceo moj život. Da su nestale sve moje nade. Dogodilo se neizbežno. Dogodila se eksplozija. Svet se nije srušio, iako sam ja mislila da će tako biti. Srušila sam se ja od sreće. Pre su me svi pitali: – Šta toliko čekam!?
Sada mogu da im odgovorim: – Čekla sam nemoguće. Čekala sam najbolje. Čekala sam njega!
Čekala sam ono što svi čekamo: put u budućnost, spasenje, olakšanje, sigurnost, razumevanje, sreću, podršku, nežnost… Čekala. Danima. Stražarila noćima. Nisam htela da mi pobegne, da mi promakne. Podočnjake sam skrivala iza naočara i duge kose. Govorili su mi kako mi lepo stoje. Naravno kada sam mislila na njega. Tada je sve lepo. U svačijim očima je lepo kada se misli na lepotu. Smejala sam sa iako mi nije bio do smeha. Trpela pusta ostrva samoće bez palmi i vetra u leđima. Trpela bespomoćna i gola na hladnom betonu sopstvenih pesimističnih misli. Borila sam se i sa njima. Trpela, molila. Nadala se. Zašto je svet tako nepravičan? Zašto me niko ne razume?
Mora da sam bila veoma glasna, pošto me je on čuo. Između mnogih milijardi, on je začuo moj glas. Kao šapat sudbine. Na kraju se pojavio. Ja sam znala. I ona je znao. On i niko drugi. Od tada se zahvaljujem Bogu i svim anđelima na svakom danu, svakoj sekundi koju sam provela sa njim. Volim da kažem: sa njim, mojim muškarcem. Samo mojim. I on to voli da čuje. Voli i mene, kao što ja volim njega. Pre to nikome nisam mogla da kažem. Jednostavno nije silazilo sa mojih usana. Reči su bile prikovane za moja usta. Nekada bile, a sada lete kao leptirovi. A nije da nisam imala kome da ih govorim. Nije da niko nije hteo da bude sa mnom. Ali meni su se svi činili nekako neozbiljni. Znate kako muškarci mogu da budu infantilni.
Sve je vodilo do ovoga momenta. Do neizmerne sreće u kojoj lebdim ispunjena osećanjima. Zadovoljna i zadovoljena. Volim i orgazme koje nikada do sada nisam doživela na taj način. Volim kada sa njim doživljavam vrhunce. Kada posle gledamo zvezde dišući kao jedna galaksija i puslirajući u svemiru strasti. Sve volim dragi moj dnevniče. Sve. Volim i ove suze koje prate moju radost. I ovo drhtanje naježene kože od uzbuđenja. Sva se tresem a reči mi nestaju. Ostaje mi samo miris polja kada smo se jurili u travi, kada mi je, posle poljubaca držao lice svojim dugim prstima i govorio: Ti si moja malena. Da, sve žene to vole. Zato mi nisu bile jasne neke stvari. Nisam razumela. Već sam počela da razmišljam kako sa njim hodam do oltara. Kao na filmu. On, njegovi neukrotivi čuperci i ja. Našem filmu. Volela sam tu misao. Ona me je držala u životu. A onda su mi to oduzeli. Kao i sve stvari u vezi sa njim. Sve!
Ne razumeju da sve njegovo volim. Da volim i sve što je dodirnulo njega, što je samo prošlo pokraj njega. Sve! Jedino ne volim što je on dobio otkaz iz moje škole, i što ću ja morati da je napustim i odem u neku drugu. Ne volim što mama plače i što tata za njega govori da je matori pedofil. Ne volim što ću morati da idem u bolnicu. Ne volim što ću morati leto da provedem kod bake na selu. Ne volim što mi ne odgovara ni na jedno pismo. Ali volim što ću sledeće godine da završim srednju školu. Volim što ću uskoro postati svoj čovek. I onda će život postati samo moj. Onda će i moj princ postati samo moj. Jedva čekam da izađe iz bajke. Toliko za sada dragi moj dnevniče. Odoh napolje.
Tekst: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak
ja volim tvoje Pandorine kutije i otvaranje istih… samo, da nisi malo vise je ovde otvorio? Jesam i za razbijanje tabu tema, i posebno dižem glas za tako nesto ali opet neke tabu teme treba mozda da se izpricaju suptilnije …. sa izcekivanjem čekam komentar drugih ….
Pandorina kutija simbolizira otvaranje vrata negativnostima. Ovde mi se čini nekako drugačije. Otvaramo polje razmišljanju o pojmu ljubavi kao i o slobodnoj volji. U današnjem društvu je ovakav oblik jednostavno neprihvatljiv. Pre samo 100 ili 200 godina to je bilo drugačije. Devojke su se udavale veoma rano. Teško je suditi o nečijem srcu, pogotovu ako ne bije u našim grudima. I ja čekam komentare…
Da ima nekad i zabranjenih ljubavi…ali prava uvijek dođe…ko čeka i dočeka….pa onda opušteno u ljubavne ljepote života.
Da… zabranjene od strane društva… U razlučitim društvima različite zabrane…
Zanimljivo bi bilo čuti Božje mišljenje.
Slava Bogu, ali vjerujem da bi se i on zbunio i teško snašao u ovom vrtlogu stvarnosti.
E ako bi se on zbunio, šta tek za sebe da kažem…
Nekad su se, Branko, ljudi slali na giljotinu i palile su se veštice. S jedne strane razumem devojčicu koja odrasta i ne zna šta je ljubav, pa kad je nađe u nekome ko tu ljubav ne zaslužuje, naravno da je njoj sve nejasno i ima gomilu pitanja. Dok mi je s druge strane ova priča odvratna, jer šta je poruka ove priče. Divna ljubav između devojčice i momka?
Kad sam ja bila devojčica i ja sam se zaljubljivala u odrasle muškarce, ali nikad nisam znala šta ima dublje od tog pogleda. Srećom tada nisam ni saznala, jer verujem da ne bih bila to što jesam danas. Srećna osoba.
Naravno… Ja ne odobravam i ne glorifikujem priču… Ona je naravno izmišljena i samo je polazišna tačka za razmišljanje. U životu ima mnogo stvari koje ne razumem… ili koje ne razumemo… Ovo je verovatno jedna od mnogih. Zašto ratovi, zašto logori, zašto nesreće… zašto postojimo, zašto ovo ili ono???… Hiljade pitanja… bez odgovora…
Ja se stalno nadam da ce covecanstvo da evolvira u bolje! Kako stoje stvari mi gledamo istoriju I opravdavamo postupke sadasnjice sa postupcima COVEKA od kojeg smo trebali do sada da se udaljimo jer smo istorijski trebali da uznapredujemo!!!!! Sta o tome BOG misli je teolosko pitanje koje treba ostaviti upravo tim theolozima a niposto ga trpati u sve I svasta jer ima jos uvek I nekih koji u istog malo ako I ikako veruju!
On neka sudi onda onima koji misle da ce na sud doci posle smrti pa nema veze onda kako I sta deluju za zivota. Ja ipak verujem da bi svi mi trebali da razmisljamo sta ce covek do nas nama da presudi a ne imaginarni entiti!
Nazalost Branko, ne mogu da vidim tvoju pricu kao ljubavnu iz vise razloga…. To sto je Presern bio zaljubljen u devojcicu I sto su se devojcice udavale sa prvom menstruacijom ( pa I mnogo mladje nego 15 godina) me vraca na moj uvod ….ja se nadam iskreno da cemo vise dotaci tu evoluciju ka napred a ne nazad! Pa zaboga u isto vreme je I crna kuga harala pa zelimo je prihvatiti ponovo!?
Pitaj oca cerke od 14 da li misao da ona puna zudnje stiska napetu guzu svoga nastavnika od nekih 30god shvata pricu kao ljubavnu ( aka ljubav nema granica) …ili pitaj majku 14 godisnje devojcice koja drzi njenu ruku pri abortusu da li je ta ljubav vredela ovoga bola! Njena naivnost I uzplahirenost nezrelosti ne treba da bude opravdanje da ljubav NEMA GRANICA! Ne ima I to puno! To nije ljubavna prica, zreo muskarac koji koristi nevinost devojcice u danasnjem drustvu ma sta ti istorija govorila je upravo to pedofil I neko kome je mesto ne pred STRASNIM sudom nego u instituciji daleko od svih nas!!!! FULL stop! I znas tu nema rasprave.! Jer ja zanm oceve devojcica I znam devojcice od 14 – 15 godina za koje ako bi ih neko pa I iz LJUBAVI na takav nacin ostetio NJU I njenu mladost, bi iskreno bio pred nasim strasnim sudom !
Zato jeste Pandorina kutija, I ako je ista iz Pandorine kutije izaslo sto nije trebalo onda I jeste ignorancija I farbanje iskonskog zla velom necega naj iskrenijeg na svetu LJUBAV! Takve stvari ne dolaze u intelektualnom drustvu civilizovanog coveka jer ja verujem u um svakog od nas da moze da povuce granice I pazi ne na crkvu, ne na Boga ne na veru nego na blagostanje svog prijatelja coveka!
Naravno… priča nije ni napisana da bude ljubavna. Napisana je da potstakne na razmišljanje, zato sam je i stavio u kategoriju “razmišljanja”… Glavna junakinja ne razme… kao što i mi neke stvari ne razumemo… možemo samo da damo svoj sud, kao ti… ali neki put ne razumemo… Ja u potpunosti ne razumem zašto je moj deda morao da bude živi eksperiment u logoru, zašto su moju baku morali da muče i da je ubiju u 2. sv. ratu… zašto?… Kao i ovde. Mogu samo ljude koji su ih mučili da osuđujem i prosuđujem, etiketiram… ali do kraja da razumem ne mogu. Mogu samo da primetim da evolucija nije baš mnogo napredovala, kao što mogu da primetim da pravimo ista zverstva kao i pre 2000 godina. Nažalost! I mogu da primetim da dajemo više para i energije za luksuz, za osvajanje svemira, naoružanje… nego za hranu za gladne u Africi ili za otvaranje sigurnosnih kuća po zapadnom svetu… Nažalost. Point je kako mi da ne poludimo i kako da damo svoj pozitivan doprinost ludilu u kome živimo? Jedan doprinos je recimo preispitivanje sopstvenih postupaka i svesnoj težnji da ne povredimo ni na koji način druge. A to zahteva visoku svest što bi terbalo da bude suština života na zemlji koja bi trebala da ima prednost u odnosu na rat i uništavanja.
hmhm… sad imam dilemu da li da trolujem ili samo da bolujem zbog nesrećne ljubavi… mhmhm…
Ne znam, ali znam da ne želim da unosim nemir, tako da razmišljam da uklonim priču.
Ni slučajno nemoj da je ukloniš…
treblo je da budem jasnija… mislila sam trolujem čerez ovih špijuna FBI-ovskih što se izrodiše dok ne bejah tuti…
a priča treba da stoji, mada ostavlja gorak ukus u ustima upravo zato što miriše na današnje vreme. ovo je jedan od načina da možda neke stvari prepoznamo i da se sa njima suočimo. uostalom, niko nam nije garantovao na rodjenju da će u životu sve biti lepo i ružičasto…
OK…
Dada gorak ukus… u životu koji nije ružičast…
i koji nas stavlja na preispitivanje… suočavanje i razmišljanje.
Uh!
Ova priča stvarno tera na razmišljanje.
Nekoliko puta sam je pročitala.
Kao i odgovore.
A izronila – sećanja.
Školske 1965/66. godine pošla sam u prvi razred srednje škole. Kada sam pošla u drugi, nekako se potrefilo da su skoro svi profesori otišli u penziju. Bila je to ona divna, stara garda pedagoga, u početku zbunjujuća, jer nas, klince, oslovljavali su sa – Vi.
I, odjednom se u školi pojavila grupa mladih profesora, nemam pojma koliko su godina imali, nisam tada o tome razmišljala, ali preko 27 – sigurno jesu. (Fakultet, vojska…)
Nisam ih ni posmatrala kao muškarce. Samo kao profesore. Nisam, posle nastave, ni razmišljala o njima.
Ali.
Neko, očigledno jeste.
Čim su završile srednju školu, tri devojke, koje su tri godine bile starije od moje generacije, udale su se za svoje profesore.
Moja generacija bila je zatečena.
(Udale se za te matorce? Zabavljali* se još dok su išli u školu? Pa kako niko nije znao?)
A oni?
I danas su u braku. Sve ih poznam – i znam da su zadovoljni.
Branko, niti branim, niti napadam aktere tvoje izmišljene priče. Trebalo bi više podataka za to.
(Osim onog nepisanog – da je nemoralno da se profesor zabavlja sa svojom učenicom. A tih nemoralnih ili „nemoralnih“ primera – zaista je mnogo.)
Niti branim, niti napadam, aktere moje istinite priče.
Boga ne bih ništa pitala. On je, nezadovoljan ponašanjem Lilit, prve Adamove žene (jer htela je da bude ravnopravna), prokleo Lilit, pa od Adamovog rebra, kažu, stvorio Evu. U nadi da će ona biti podredjena.
*Starinska reč za momka i devojku koji se vole i koji su zajedno.
Da… budi na razmišljanje što je i bio namen. I evo spojila se sa stvarnom pričom iz života…
Veoma zanimljivo.
*Nisam znao da je starinska reč…
Zašto da ne stoji priča? Da bismo se lakše pravili da takve stvari ne postoje? ostavlja gorak ukus. Pa daaaaa, trebalo bi. Jer dešava se, stalno, svud oko nas. Koliko dečjih snova i nevinosti je ukradeno na najsuroviji način? Nema te civilizacije koja može da umiri degenerisanu zver u čoveku. Civiliacija samo počiniteljima da malo više demokratskih ljudskih prava, i učini da bude malo manje bitno pravo na sreću koje oni oduzmu
.
To otvara novu temu… gde je došla i gde ide naša civilizacija?… Možda u novi ciklus razvoja društva ili nazadovanja prema robovlasništvu?
Odrasli bi, time što su odrasli trebalo da imaju poštovanje prema mladosti, zaštitnički osećaj koji ne prelazi roditeljsku brigu. Školarci su deca i to ništa ne može promeniti.
U tvojoj priči niej mi sporna ta devojčica, no on, formirana ličnost, odrastao čovek. Pa šta bi radio da ima ćerku i da ona doživljava takvu priču????? da, žalosno je kako očevi ćerki svoje mezimice žele da čuvaju od muškog sveta. Znaju …. znaju …. S moje tačke gledišta čovek koji sa 30 na primer ima pretenzije prema devojčici od 14, 15, 16 je prosto pedofil.
Naravno…
odrasli bi trebali da imaju više odgovornosti…
i da se ovakve stvari ne bi dešavale u društvu bi možda trebalo uvesti obrazovanje za roditelje… ili recimo kurs i ispit za brak… Za dosta stvari polažemo ispite, a za ovu stvar koja je veoma ozbiljna, koja je stub društva i od koje zavise mnogi životu – nema ispita… nema učnog gradiva. Za vožnju motora i traktora ima, a za brak nema. Svakako, ovo je sledeća tema koja otvara nova polja za polemike. Da li bi se tada dešavalo manje slučajeva da emotivno nezreli ljudi rađaju decu koju posle maltretiraju i koja, kada odrastu, postaju maltretatori. Možda bi se baš neki od začaranih krugova prekinuli i možda bi spasli više nevinih duša, a svet bi postao lepše mesto za život!?
Postoji još jedan najteži zadatak za koji se uopšte ne edukujemo i bukvalno ga odradjujemo po sistemu proba/greška a najveći je danak greškama: roditeljstvo. Ooooo, daaa, prolaze testove dosta rigorozne oni koji usvajaju dete, koji moraju da dobiju dangu: PODOBAN. Za one koji radjaju svoj genetski materijal važi ona: pos sopstvenom nahodjenju. Eto još jedne teme. Isplivalo je oko mene podosta ljudi koji na primerima dece svoje dece sad vide gde su grešili posebno kad su potomke vaspitavali metodom uskraćivanja ljubavi, nežnosti, fizičkog dodira. Obično su oni žrtve takvog i još surovijeg odgajanja, gde je jedan od glavnih mehanizama emocionalna ucena. Juče u vestima: otac ubio nožem 12-naestogodišnju ćerku, izbo je nožem pred kamerom, da bespomoćna majka hiljadama kilometara daleko vidi kako joj dete vrišti, moli tatu za milost i umire. Šta je to?????? Da li bi se monstruoznost tog čoveka otkrila testovima pre nego što bi dobio ćagu da je podoban za osemenjivanje??????
A ko bi za brak edukovao? Pa ceo sistem je baziran na stalnom rivalstvu i principu ko će koga. Promili razumeju reč zajedništvo. Promili promila su u stanju da, i kad se desi da ljubav nestane, odu dostojanstveno, rastanu se prijateljski, pruže jedno drugom ruku i zahvale se medjusobno na zajednički predjenom putu. Šta mi od sebe napravismo, svaka nama čast
Naravno… roditeljstvo je veoma bitno…
Ne znam tačno ko bi bio za edukciju… ali ako smo mogli da odemo na Mesec bi mogli i o tome da razmišljamo pa bi se verovatno napravio neki pogodan model…
Ko zna… možda bi labilne ličnosti razmislile 3x pre nego što bi otišle na test… a možda i ne bi… svakako bi društvo dalo poruku da brak nije zezanje i da prema tome moramo postupati odgovornije… kao što ni vozački nije zezanje… medicina, psihologija etc…
I možda bi se taj promil, koga sada pominješ, kroz neko vreme popeo bar na procenat…
*Kažu da jeste zastarela. Stiglo se, preko veze i mnogih drugih reči – do šeme. A možda je i to već zastarela reč!?
Eto Tebi nove teme.
Jel… e vidiš nisam bio upućen u te tanane lingvističke promene
Neću da budem sudija, ali, mama i tata UVEK tačno znaju šta je za dete najbolje, pa tako, znam mnogo njih kojima su uništili živote iz najbolje namere, zato što su im deca verovala, sve do momenta, dok nisu ukapirala da su odrasla i da je istina, nešto sasvim drugo. Pa tako jednoj rodjaki majka zabranila fantastičnu ljubav sa slikarom, da bi joj pronašla “pravu” priliku, čoveka starijeg od nje 20 godina. Nikada ga nije volela i vodjenje ljubavi sa njim svelo se na “napravimo” dete i to je to. Svako “vodjenje ljubavi” sa njim, za nju je bilo silovanje.
Sva sreća, umro je pre nje. Tek, posle njega, živi svoj život. Jedinu utehu je pronašla u svojoj ćerki.
Dudo, pošto je ovo delikatana tema, pa ne bih da nešto ne razumem. Pa me zanima…
Ti tvrdiš da tata i mama uvek znaju šta je za dete najbolje ili tu svoju tvrdnju postavljaš na labave noge?
Ako zatvaramo oči i pravimo se da zlo ne postoji, hoće li to umanjiti njegovo postojanje? Neće. Ovakve teme i mnoge koje su se kroz komentare otvorile samo mogu da nas učine boljim ljudima, naravno uz pretpostavku da osvešćivanje problema jeste put ka rešenju. Ka našem angažovanju na tome.
Nosilac evropske kampanje “1 od 5″ za zaštitu dece od seksualnog zlostavljanja je Beogradski incest trauma centar. Ovo navodim zbog imena koje je dato projektu- jer prema podacima jedno od petoro dece do svoje 18-te godine preživi seksualno zlostavljanje. Samo 10% počinilaca su pedofili- ljudi koji ne ostvaruju funkcionalne veze sa odraslim osobama, zanemarljivo mali broj počinilaca ima neku psihijatrijsku dijagnozu. Svi ostali su “ugledni građani” u čijim domovima se dešavaju strahote.
Više podataka imate ovde:
http://www.incesttraumacentar.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=112&Itemid=27&lang=sr
Hvala za tekst. Mogao bi ti da pišeš ekstra erotske romane (samo bez obrta na kraju)
Naravno, da neće umanjiti njihovo postojanje…
Da, i ja se nadam da sam bar malo, “osvestio” taj problem i da je to jedno od rešenja… Mada je to toliko kompleksno i složeno da bez ogromne količine stručnog znanja, ali i truda i ljubavi nećemo moći nikada da ga iskorenimo…
Ovi podaci su zastrašujući… Znam da se to dešava, samo nisam znao da je u ovakvoj meri.
Hvala za komentar u vezi sa romanima
Podaci su užasni…a kod nas je još dobro (procena je da u Nemačkoj u svakoj drugoj porodici postoji incest prvog kolena: roditelji-deca; Švajcarska je pre par godina htela da se zakonom odobri svaki incestuozni odnos ali samo sa punoletnim osobama- ne znam da li je taj zakon i usvojen).
rekla bih da ima šanse, jednog dana, da dobijem potpisan primerak? 
Nije junakinja tvoje priče “u bajci” jer je mlada (iskreno, u početku sam mislila da je reč o usedelici)…mnoge žene odrastu stalno iščekujući da će im se iza ugla “desiti bajka”. A to nas čini prilično nespremnima na sva zla današnjice…. Mislim da mnogo pomaže osvešćivanje nas odraslih, koji ćemo to kao odgovorni roditelji preneti na decu i odraditi preventivu. Spasemo li jedno dete od zamke pedofila, nasilnika – uradili smo mnogo!
Pa izgleda da to ide sa otuđenošću i sa razmaženošću (prevelika količina para)…
Ovo u Švajcarskoj se kosi sa osnovnim zakonima prirode… Vrlo dobro znamo šta se dešava kada se spoje genetski zapisi bliskih osoba…
Pa pazi… ovo je priča koja bi trebalo da ima i neki zaplet i preobrat…
Pa tu stvarno nisam pametan… Ali je sigurno bolje da im se sa ozbiljnim pričama malo skrati detinjtvo (naivnost)… nego da zbog naivnosti ulete u neke situacije gde će im detinjstvo bito mnogo drastičnije skraćeno.
Pa na deci svet počiva ali mislim da ih dobrano odrasli oblikuju za taj isti svet.
Misliš nenapisane knjige?
Uh, koliko komentara
i to neke bih potvrdila, a neke bogami ne! Sticajem okolnosti u prilici sam da mi se ljudi ispovedaju, pa ova prica je “mlaka” za ono sto se desava u stavrnom zivotu:( Zasto bi je sklanjeo, i odlicna je diskusija na ovu temu !Mislim da ovde neki malo su premoralni, moram tako da se izrazim! A roditelji ne znaju sta je najbplje za njihovo dete ako ga ne slusaju, to sam sigurna sto posto!Sto se tice price o profesorima i ucenicima, pa stampa vam je danas puna obrnutog slucaja od ovde opisanog, a kazem vam da iz tih ispovedionica takodje imam puno tih slucajeva! A da ne pricam o perveznosti intelektualaca 
Tako dok je veka bice svega i svacega, i bolje je otvoriti oci , nego se praviti da se to desava tamo negde, kada ga ima u nasem komsiluku, a ne daj Boze i u nasem dvoristu, samo imamo ruzicaste naocare pa ne vidimo dobro 
Izvinjavam se na nikoga nisam posebno mislila, samo iznosim moje iskustvo iz naroda, znaci blizak sam sudeonik, odnosno slusalac takvih dogadjaja ( i nije prijatno slusati i davati saveta )ali jbg to je zivot 
Pa bila je zamišljena i malo drastičnije, ali sam promenio da ne ode u “nekontrolisanom” smeru.
Naravno, obostranska komunikacija je ključna… i to manjka skoro svima nama… Društvo se previše okreće na glorifikovanje dobara umesto na glorifikovanje unutarnjih vrednosti svakog čoveka.
Nažalost… priče su neki put samo bleda senka stvarnosti… ali ljudi izbegavaju da ispostavljaju sebe… tako da neki put zatvaraju oči…
Bravo za temu Branko.
Meni nije teško da ovo komentarišem ali se ipak neću uključiti…
I nemoj da brišeš priču.
Hvala za podršku…
Naravno da se to protivi zakonima prirode.. Postoje cela sela u Vojvodini u kojima se takav odnos i sklapanje braka između srodnika podržava, a deca se zbog problema smeštaju u ustanove socijalne zaštite… Maširević u filmu “Granica” govori o “šogor selima”…sve je to tu oko nas, ali se o tome ne priča otvoreno.
Ono što roditelji mogu i treba da rade jeste da nađu balans između zastrašivanja spoljašnjim svetom”, a ujedno da ukažu na opasnosti koje on krije. To je pravi vajarski posao-izvajati oblik a da “ne pukne”. Mudro rečeno, ali ubi boga teško…
Čekam ja tu zbirku erotskih priča sa potpisom
(sme i preokret u pravcu svi se samozapalili od strasti 
) heheheh
Dada… različite stvari se dešavaju od Vojvodine pa do Francuske gde je ovih dana pobegao par… učenica i učenik.
Kao i svuda najteže je naći balans… Odlična ti je ta “vajati da ne pukne”
A pa kao nešto sam počeo… ali nisam bio baš zadovoljan
Ali biće haha Mada ova nije ni pretendovana da bude erotska, nego da te sa erotikom malo odvede na levo, pa sa krajem da te drmne na desno…
mmm pa hajde, važno da se drma
Branko, mislim ironično, zato sam i naglasila UVEK. Ljubav ne zna za godine, pa zato i ne mislim da je čovek bio “matori pedofil”. Uostalom, i kod mene u gimnaziji se desila ljubav izmedju profesora i učenice i čim je završila gimnaziju, venčali su se i imaju zajedničko dete. On nije odstranjen iz škole, naprotiv, svi učenici su ga obožavali. Zašto je to tako strašno? Pa, učenica srednje škole više nije tako mala, a sem toga, mislim da je uopšte, vaspitanje vrlo bitno. Imam dve ćerke, pa, eto, ni jedna se nije zaljubila u “matorog pedofila”, a odrasle su bez oca. Živela ljubav!
Priča ti je odlična, kao i svaka, naravno!
Aha, pošto je ova tema sa dosta oprečnih mišljenja… pa sam pitao za svaki slučaj.
I Zdenka je dala tri primera iz njene škole, gde još uvek žive u brakovima.
Hvala.
Svaka čast za kraj. Neočekivano i šokantno.
Da, dobro si rekao… šokantno…
“Jedva čekam da izađe iz bajke. ”
Branko, ja se ove rečenice uopšte ne sećam.
A hvalila sam se kako sam tvoju odličnu priču nekoliko puta pročitala.
Senilna?
P.S. Zašto sada moram da se ponovo prijavljujem? Do sada je to teklo automatski.
Pa ne znam šta da ti kažem…
Ja se ne sećam pola života
PS Pojma nemam… ja ništa nisam menjao…