*
Teramo osećanja od sebe
i mislimo da smo pametni
a ne razumemo!
Pokrivamo uši,
klimamo glavama,
ubeđeni da shvatamo.
—
Upiremo poglede u bližnje i daljnje
i očekujemo da nas vode.
I ja sam bio ranjiviji
dok sam u svakom čoveku tražio oca
da preuzme moje breme.
—
Rascepljen
između želja i hrabrosti
da vidim svoja ograničenja
kratkog života.
U svetu beskrajnih mogućnosti
treba mi distanca od sebe
od glave i ruku
koje crtaju pozive u pomoć …
… Možda onima
sa kojima sam razmenjivao
frustracije!
I čije osobine nosim.
Voleo bih da neke stvari
nisam napravio. Ali jesam!
Da li ću živeti dovoljno dugo
da uhvatim odgovore i donesem
odluke!? Ne znam!
Da li je kraj igre
početak realnosti!?
*
Iluzije
Odganjamo čustva
in mislimo, da smo pametni,
a ne razumemo!
Pokrivamo ušesa,
kimamo z glavami,
prepričani, da razumemo.
Poglede usmerjamo v bližnje in
daljne in pričakujemo, da nas vodijo.
—
Tudi jaz sem bil bolj ranljiv,
ko sem v vseh iskal očeta,
da prevzame moje breme.
—
Razpet
med željami in pogumom,
da vidim omejitve
svojega kratkega življenja.
V svetu neskončnih možnosti
potrebujemo distanco do sebe,
do glave in rok,
ki rišejo klice na pomoč …
… Tistim, morda,
s katerimi sem izmenjeval
frustracije!
In katerih lastnosti nosim.
Želim si, da nekaterih stvari
ne bi storil. Pa sem!
Bom živel dovolj dolgo,
da ujamem odgovore in sprejmem
odločitve!? Ne vem!
Ali je konec igre
začetek realnosti!?
*
Illusions
We push feelings away
and we think we’re smart
but we don’t understand!
We cover our ears,
and we nod our heads,
convinced that we understand.
We gaze
at those close and strange to us
and expect them to guide us.
—
I was also more vulnerable
while I looked
for a father in every man
to take away my burden.
—
Torn
between wishes and courage
to see the limitation of my short life.
In a world of endless opportunities
I need distance from myself,
from the head and hands
which draw the calls for help …
… Maybe to those who I exchanged
my frustrations with.
Or whose characteristics I bear.
I wish I hadn’t done
some things. But I did!
Will I live long enough
to catch the answers and make
decisions? I don’t know!
Is the end of this game
the beginning of reality!?
Pesma: Branko Baćović
Iz knjige: Transf-formation 03, 2003
Crtež: Danijel Trstenjak
Ako iko može život da shvati kao igru, mnogo mu je lepše nego nama,koji smo ga isuviše ozbiljno shvatili. Meni nema kraja igre, zato što je nije ni bilo, a realnost sam shvatila onog momenta kada sam rodila decu, izgubila roditelje (tu sam je učvrstila) a sa njom se najviše uhvatila u koštac, onog momenta, kada sam se razvela. E, sada smo jako dobre prijateljice!
Odgovore ćeš dobijati tokom života, onako, usput!
Izvini na komentaru, nekako sam imala potrebu da komentarišem “život”!
Da, ali i ako shvati da mora biti dostojan patnje, kako je rekao jedan logoraš. Što znači da i u najgorim trenucima svoga života ostanemo dostojni čoveku, tj da ostanemo ljudi.
Dada… i nadam se da ću ih prepoznati
Ali … igra traje. Kraj igre … samo još jedna iluzija.
Haha… pa manje više kao da je sve oko nas iluzija…
Izvela bih zaključak da smo, možda, i mi samo iluzija. Setih se priče o mozgovima bez tela, nesvesnih da postoje samo u tegli, koji su imali vizije kompletnih životnih priča
. Ko nam garantuje da to nismo i mi? 
Šta je realnost? Samo jedan od uglova gledanja. Šta ako paralelne realnosti nisu samo plod maštovitosti pisca? A naša realnost je naša kreacija, te nam zaludna rabota sva ta bežanija. Emocije treba umeti poneti, i radost i bol i shvatiti kao prirodni deo sebe, kao što su ruka i noga i oko. Kusi smo bez njih, osakaćeni.
Vrlo lako može da se desi da jesmo… Ili kako neki kažu produkt isključivo slučajne kombinacije atoma i molekula…
Pa da… realnost je verovatno samo plod našeg obravnavanja… Neki kažu, nema negativnosti… samo je razlika od pozitivnosti u prihvatanju, obravnavanju i doživljavanju… Za nekoga je (banalan primer) kiša jedno sranje pošto ne može da ide na izlet… a za drugoga dugoočekivvabna pojava koja pomaže njegovom polju da bolje rodi…
Da… Bez emocija smo ko roboti
Eh taj život.Pa može se reći da je pun iluzija, da ponekad ne znamo kud bi sa njima.Diskutabilno je šta učiniti sa rijekom životnih osjećanja koje je ponekad potrebno otjerati od sebe , a ponekad je baš lijepo i uživati u njima.Sve je to valjda život.Branko ovo je divno napisano sa dubokim korjenima koji drže stabla naših života.
Pa sve je valjda život. I lepo i ružno su samo valjda učni elementi sa kojima treba da naučimo nešto… Pa što pre naučimo… pre ili glatkije, brže i lakše završavamo školu života…
Da li ću živeti dovoljno dugo
da uhvatim odgovore i donesem
odluke!? Ne znam!
Nije važno da li ćemo, već je važno da želimo i da nikada ne prestanemo da tragamo za njima!
Jeste…
Tada sam se nešto izgleda mnogo pitao
Prihvatanje istine (realnosti), kakva god ona bila, je nužnost ukoliko čovek želi da ide u napred …
I prestanak negativnog načina razmišljanja…