*
Uspeh u životu
*Uspeh u životu
ne zavisi od života,
nego od našeg pogleda –
na život.
—
Uspeh v življenju
*Uspeh v življenju
ni odvisen od sveta,
temveč od našega pogleda –
na svet.
Tekst: Branko Baćović,
iz knjige „Povezivanje“, 2009
Foto: Maja Šivec & Branko Baćović
Transformation 
Tačno, nekom je uspeh gomilati lovu, drugome gomila zdrave dece, trećem jahte, kućurde, a u stvari, uspeh je održati dobro zdravlje. Jer, dok njega imamo, ima šanse da steknemo i sve drugo. No, toga smo svesni tek onda, kada nas klepi teška boleština.
E… što jes jes…
U zdravom telu zdrav duh… i obrnuto 🙂
Da, da, našim pogledima možemo uticati na rijeku našeg života, na one njezine brzake, poplave i sve drugo što nosi sa sobom.
Naš pogled je naš svet… Možemo ga poboljšati maksimalno i obrnuto 🙂
E ova ti je Njegoseva.
Kenguri
Hehe burazeru… imam ja njih još 😉
Skoro to isto skapirah, pa mi je sad život mnogo lakši i lepši. Čak je i dragi primetio pozitivne promene. 🙂
Eeeeeee, onda je to mnogo stabilna promena… Veoma dobro 🙂
Imaš li još neku pametnu, da učinim još nešto po pitanju sopstvenog poimanja sveta? Na dobrom sam putu da uđem u nirvanu. 🙂
Haha… imam… punu knjigu… ko đerdani… samo čekaju da ugledaju svetlo dana 😉
E, kad odeš tamo, pozovi 🙂
Da mi se pridružiš? Dogovoreno. Mislim da je na tom mestu mnogo lepo.
Pa da, zašto da ne. I ja mislim da je tamo cool 🙂
Kratko i jasno tako da je svaki komentar suvišan 😉
🙂
Da. I onda bude da neko život živi a neko ga preživljava.
Jel uspevaš ti ovo prvo? 🙂 Meni neki put ne ide baš lagano od ruke 😉
Je l´ vidiš kakav uragan se desi kad naletim na inspirativnu temu 🙂 🙂 🙂
A za čitanje – možeš ti to 🙂 . A i knjiga je pitka i tanka 🙂 .
Haha…
A da, naravno, pogledaću knjigu 🙂
Ni ne tvrdim da je lagano. previše smio mahom za to neuki, ali je važno da li želimo da učimo. U poslednje vreme me sve češće prati taj osećaj da život živim i prezadovoljna sam zbog svakog takvog svesnog trenutka. Ali znaš i sam da je deo problema sadržan u tome što se često batrgamo po prošlosti, čekamo lagodnost u budućnosti a zaboravimo da sve stvarno postoji samo us adašnjem trenutku. Naučimo da vidimo sadašnji trenutak i život ćemo daleko više živeti 🙂 . I manje će život živeti nas 🙂 .
Htedoh da završim, ali ne vredi, moram još koju. Imam utiska (i bar kod mene to funkcioniše) da, kad god uspevam da sebe iz stanja zabrinutosti, ljutine ili bilo kog drugog ne baš pozitivnog preusmerim u stanje zahvalnosti za ono što imam u datom trenutku, svi problemi se momentalno marginalizuju i relativiziraju i u stanju sam da punim plućima proživim trenutak 🙂 .
Znači promenom sagledavanja sveta, se i svet nekako menja… bar iz tvoje perspektive. Mene je najviše „šokirao“ jedan logoraš koji je napisao da je razmišljao kako da proživi te dane zatvoren iza žice i odlučio je da voli! Voleo je pse koji su lajali, bljutavu hranu, rano ustajanje itd…
To možda izgleda totalno suludo… ali je nekako valjda zaključio da kada nešto voliš onda ti to manje teško pada. I mogu da verujem, da je iz njegove perspektive bilo bar malo bolje.
Kako ja njega razumem! Verovatno zato što sam prvo intuitivno tome težila a onda sam u životu uradila nešto slično, u momentima kad mi je bilo najteže. Onda ti polako predje u naviku, pa posle ni ne umeš drugačije 🙂 . Obzirom da možemo menjati samo sebe, nemamo mnogo izbora kako dosegnuti sreću, zar ne 🙂 Svidja mi se na koji način tu tematiku obradjuju Tolteci, i koliko se život pojednostavi kad počnemo ponovo da učimo primenu četiri sporazuma 🙂 .
A sad, o suludosti se da diskutovati onoliko. Pogledajmo recimo oproštaj. Masa ljudi (da ne kažem većina) reaguje u stilu: što bih ja nekome opraštao. Retki su naučili i shvatili da ne opraštaju radi drugih nego radi sebe, da sebe reše otrova jeda, tuge, bespomoćnosti, povredjenosti, toga da se prošlost vuče za njima kao teška odora natopljena hladnom blatnjavom vodom i čini im korak bolan. Pa još ako im se kaže da im se zbilo tako zbog nečeg u njima što traži baš takav tok dogadjaja, scenario koji ih baca u ulogu žrtve itd, nastaje haos totalni. I naravno da sve to biva proglašeno suludim. Pri tom, prihvatanje te dve činjenice nam potpuno menja kvalitet života: opraštanjem drugima olakšavamo sebi i čistimo svoj život, a preuzimanjem odgovornosti za ono što nam se dešava u životu konačno dobijamo u ruke baš ono što svi priželjkujemo: kontrolu nad svojim životima, ali znači da moramo da se oslobodimo okova vaspitanja, društvene manipulacije, ustaljenih navika, ućutkamo ego koji se stalno buni „što bih se ja menjao, kad sam savršen ovakav kakav sam i ko me voli, takvog nek´ me voli“ itd….itd (ma znaš mu ceo repertoar, zar ne) i rad na sebi da shvatimo kao dar a ne kao kaznu :-). Onda postoji šansa i da se postepeno istinski bezuslovno zavolimo, a onda ljubav postaje jedini moguć način gledanja i življenja. Dug je put dotle, ali divan 🙂 .
Eto, i onda meni iz moje perspektive dodje sasvim suludo kad neko troši vreme i energiju da priča i piše o tome šta ne voli, šta ga nervira, da time osudjuje gomile ljudi i još da se oseti važno što je kao nešto značajno rekao, što je prosuo tone emocionalnog otrova. Svet se menja kad promenimo ugao i način gledanja, kad promenimo sferu interesovanja, kad promenimo reči koje izgovaramo, kad shvatimo da sami sebi krojimo sudbinu i da je vrhunski bezobrazluk i razmaženost i neodgovornost za svoja nezadovoljstva optuživati druge.
A ljudi primete promenu. Onda ti zavide, pa te bockaju rečima tipa „lako je tebi“, „blago tebi“ (s onim podtonom koji ti sve govori) , „eh da je meni“ itd…itd…. a tebe boli ćoše jer sve to je njihov problem, ne tvoj i to je njihova priča, ne tvoja. Tvoja postaje samo ako im poveruješ i prihvatiš ulogu koju su ti dodelili.
I koja su to četiri sporazuma?
To sa opraštanjem je jedna od bitnijih stvari što treba da savladamo. Ne znam šta bi dodao. Sve si rekla 🙂
A u kraljesvstvo kriticizma svi po neki put upadamo. I ja sam dosta tamo kraljevao, pa se poslednjih godina skidam sa te „droge“.
Ljudi primećuje ali ne vole baš promene, to ih (nas) čini nesigurnim… i onda kreću da napadaju nosioca iste 😉
Sve u našem životu su mali sporazumi koje sklapamo i raskidamo. Medju njima postoje četiri koja, ako umemo da ih živimo, znatno menjaju kvalitet naših života na bolje. Prvi je: besprekorno koristite svoju reč, odnosno koristi reč precizno i ne koristi je protiv sebe, da se povredjuješ. Drugi je: ne shvataj ništa lično. Koliko samo tuge i jeda sebi proizvedemo u životu shvatajući stvari lično, a da pri tom nemaju nikakve veze s nama. Treći je: nemojte stvarati pretpostavke. Eeeeee, pretpostavke nas biju ljutim oružjem i toliko puta nam učine da bude po onoj: sam pao sam se ubio. Četvrti: uvek čini sve najbolje što možeš. Tako ćeš najlakše ućutkati glas svog unutrašnjeg sudije koji nas povredjuje i povredjuje kinjenjem za sve što smisli da nismo uradili kako treba.
Pravila su jako jednostavno, čitanjem knjige shvataš da sve to nekako znaš samo si zaboravio i čudiš se sebi šta ti bi. Primena zahteva upornost jer egu ne gode ni najmanje, ali vredi biti dosledan. Autor knjige je Don Miguel Ruiz, meksički nagual. Napisao ih je još nekoliko, izmedju ostalog i o opraštanju. Najteže je, u stvari, oprostiti sebi. Kao i zavoleti istinski sebe. Sva neljubav ovog sveta potiče od toga što ne volimo istinski smai sebe, ne prihvatamo se. I onda tražimo da nas vole drugi, da nam tu neljubav nadokande, a kako će da nas vole, kad ni oni ne vole sebe. Voleti sebe nije, naravno, izum Tolteka, ali nam D.M. ruiz to servira lepim pitkim jezikom. Imaš ovde knjigu na našem u PDF-u, ako hoćeš da odštampaš: http://www.ivantic.net/Ostale_knjiige/Don_Miguel_Ruiz_4_SPORAZUMA.pdf
Neka od tih pravila nalazim recimo u priručnicima za roditelje, konkretno recimo pravilo: ne shvataj stvari lično, što često činimo podižući decu. Smatramo da oni ŽELE da nas nerviraju jer ZNAJU šta nas ljuti a opet to čine, a stvari uopšte ne stoje tako.
Da, ljudi su čudo. Rado će ukamenovati one koji idu svojim putem samo da ne bi imali loš osećaj zbog sebe samih. Na žalost, ono što smo uspešno do sada postigli je da sebe udaljimo od ljubavi milijarde svetslosnih godina, a kao svi tragamo za njom i svi kukamo da je ne nalazimo. Vreme je da joj se vratimo 🙂 . Da naučimo da volimo sebe, a onda i sve oko sebe, da ljubav bude put i izbor i način, suština. Bezuslovna, jer samo to i jeste ljubav, samo njome ne povredjujemo i sebe i druge 🙂 .
Wau… ti napišeš ceo post 🙂 Dakle, ukratko… 4 tolteška sporazuma:
1) Besprekorno koristite svoju reč.
2) Ne shvataj ništa lično.
3) Nemojte stvarati pretpostavke.
4) Uvek čini sve najbolje što možeš.
Sad još samo da uzmem knjigu da pročitam. 🙂
Dobro… treba malo i da se poradi, da se izoštri vid, (pogled). 🙂
Haha… treba 🙂
Tačno!!! Sad vidim da gresim kad na život gledam penjući se na stolicu 😉
Haha… pa ni to nije loše. Možda je bolje to nego iz čabra 😉
Volim kada se od jedne rečenice posta kroz komentare napravi odlična diskusija. Potpisujem Baklavčicu. 🙂
Haha super… to ti je kao ono kada voditelj postavi pitanje od pola sata… na koje ti odgovoriš sa DA… ili NE… ili kada postavi kratko pitanje ali na koje možeš da odgovaraš pola dana 😉