Branko Baćović

KADA MI JE MEDVED UBIO DETINJSTVO

In Seta on 13 decembar, 2010 at 17:21

Bio sam mali, strašno mali. To su godine kada misliš da postoje zmajevi, da je kapitalizam truo, da je tvoj ćale najbolji. Znači kao u bajci, koja počinje negde davno u jednom selu u balkanskim ravnicama, gde se osećaš sigurno, gde te svi poznaju, gde je sve za džabe, gde je večito leto, gde živi gomila dece. Kasnije, kada sam izašao iz bajke, sam shvatio da smo sedeli na buretu baruta – naime to selo je bilo jedan veliki vojni poligon.

Svi su me poznavali, zato što je moj otac bio lekar, a lekar u malom mestu je polu-bog, što će reći da sam i ja bio, ako ne polu-bog, bar jedna četvrtina boga. Sve je bilo za džabe, ali ne zbog komunizma nego zbog toga što je moj ćale poravnavao sve moje račune za sokove i bombone (ha! jednom sam vodio na sok sve moje prijatelje iz sela). Tamo je vladalo večito leto, verovatno zato što smo išli samo leti, pa sam ja mislio da je tamo uvek toplo. Mislio, dok nisam porastao i shvatio da je jedino bilo tačno to, da je tada živelo dosta dece. Pa, jesam li vam pokvario bajku odnosno priču? Pa nemojte da se razočarate. Nema potrebe. Za mene je to bila bajka i još uvek je. Zatvorite oči odraslih i otvorite oči deteta i biće i vama kao u priči.

Kada samo pomislim gde sam sve nabijao svoj nos – ja samoga sebe ne bih pustio napolje. Ali, ako ne odeš kao dete u bajku i ako te tada roditelji ne puste, kada ćeš. Bajke nema u kompjuterima i kompjuterskim  igricama. Bajke su u šumi, u blatu, na livadi u žitu, iza ograde u štali… tamo gde žive vile i vilenjaci, patuljci i čudovišta. Bajke su kada prelaziš reku preko mosta koji si sam napravio, kada kradeš lubenice i posle ih vratiš, kada duvaš u cigarete i misliš da pušiš, kada stopiraš na ulici i zbog toga te nije strah, kada juriš golubove na tavanu iako se ništa ne vidi, kada se gađaš kestenovim plodovima dok su još zeleni. Znači bajka je i kada se gađaš a nikom ne izbiješ oko, kada te zaboli pogodak ali i prođe, kada voziš bicikl na heliodromu. Da na heliodromu. Pa šta je tu čudno.

Heliodrom, ta betonska livada za sletanje helikoptera, je okruglog oblika. Moj plavi novi veliki bicikl je jurio po bokovima te okrugle piste dok je moj ćale stajao ponosno u centru i posmatrao me. Lepo sam pedalirao neko vreme dok nisu popustili točkići koji su mi pomagali da držim ravnotežu i koje je njegov prijatelj napravio od mog starog crvenog tricikla. Pao sam kao klada, kao poštar na prdavcu* ili kao deda iz jednog drugog sela.

Pao sam sa mog plavog Južno-balkansko-republičkog bicikla kao deda iz susednog sela. Ostalo je bilo isto, samo da ja nisam imao štipaljke koje sprečavaju da mi se nogavice od pantalona ne umotaju u lanac, pošto sam nosio kratke pantalone, ali sam zato posle imao ogrebotine na kolenu. Toga dana se ćale nije smejao kao mangupi koji su se smejali u susednom selu dedi kada je pao a nije se ćale smejao ni sledećeg dana kada mi je dežurni desetar dao nešto kao džojstik da ispalim salve raketa. Čak se i drao na onog jadnog desetara dok je sa mene skidao mitraljez koji mi je dobrodušni desetar dao i koji sam jedva vukao oko vrata (M-72 ili popularno kalašnjikov). Ja nisam razumeo u čemu je bio problem, ali valjda je ćale znao šta radi. Ipak deca ne bi trebalo da se uče raketiranju druge dece a ni bilo koga a ni da nose oružje, zar ne?

A meni je bilo baš zabavno, kao i tada kada sam se vozio u tenku, stopirao vojni kombi, vozio autobus (doduše na livadi dok je stajao) dok nisam ispraznio ceo akumulator otvarajući i zatvarajući vrata. Znate onaj super hidraulični zvuk: pfffssst koji se čuje kada se vrata otvaraju i zatvaraju. Tada sam mislio da tenk ne ubija ljude nego ih samo brani, da rakete prave samo vatromet, da je rat negde u prašnjavim istorijskim udžbenicima, negde daleko… negde davno… negde tamo u nekim šumama i gorama, za koje samo partizani znaju gde su.

Osim toga u toj bajci odnosno u tom selu su ljudi bili izuzetno ekološko-osvešćeni. Smeće su bacali, kontrolisano i isključivo samo na jedno jedino mesto – u potok. I zato ga nisu zvali reka kao ja, nego kanal – valjda od milošte skraćeno od reči kanalizacija. E, tamo smo mnogo voleli da se igramo… u tom kanalu smo kanalisali mnogo naše dečje energije i mašte. Tako da on nije nosio samo đubre, nego i naša srca u svet bajki. Oko reke, odnosno kanala su plakale i žalosne vrbe. Valjda od sramote da su frižideri i šporeti zamenili pastrmke i rakove. Mi nismo plakali, osim kada bi polomili neku nogu ili isekli ruku ili stopalo. Mi smo od pomenutih elemenata pravili mostove. Naše Goldenbridževe**. Kada samo pomislim da smo mogli da navučemo kojekakve boleštine ako bi se isekli preskakajući leđa tih metalnih nilskih konja koja su virila iz braon vode – me uhvati strah. Ali sada sam odrastao pa znam da strah postoji i da je normalno da me hvata. Onda smo bili deca i nismo bili upoznati sa tom boljkom odraslih ljudi a i anđeli su nas čuvali. Posebno mene dok sam preskakao pomenuti most u belim patičicama, tako da je noga mogla da se oklizne i upadne u rupu od veš mašine koja je onako zarđala zjapila ulepšavajući pejzaž. Ali kao što rekoh – nije.

Osim toga, nismo nikada pali ni sa zida kada smo brali trešnje, niti su nas uhvatili na delu dok smo krišom pušili cigarete, odnosno duvali u bele štapiće da se ne ugase, kao što su to radili naši roditelji. Dobro je da se nismo rodili kasnije, kada je počeo rat u Južno-balkanskoj-republici, pa da se igramo sa pravim pištoljima. Znači, niko nas nije uhvatio… odnosno skoro da me nisu uhvatili. Anđeli su mi dali krila pa sam bežeći proleteo kroz kukuruznu džunglu, da im je posle trebalo pola sela da me nađu. Ni dan danas se ne sećam kako, ali kao doktorov sin sam bio veoma dragocena roba – pa su se potrudili a verovatno su i njima anđeli pomagali.

U glavnom je to bilo lepo vreme, kada sam shvatio da mačka ima kandže – koje ume da koristi, da stô, osim što služi za jelo može da posluži i za stoni tenis, da postoje velike crne bube sa klještima na čelu, da pas dalmatinac može da te nauči kako se penje na drvo a da svinja od 200 kg može da te nauči kako da preskočiš zid koji je viši od tebe. Da, to je bilo lepo vreme a najlepše je bilo da sam bio dete, sa puno poverenja i bez straha da pričam sa nekim, da idem svuda i sa puno vere da me svi vole – kao na primer čovek iz kioska koji mi je davao stripove da gledam ili kuvarica koja mi je spremala kajganu. Verovao sam da drvo može da izraste iz obične motke i bio srećan sledećih godina kada sam ga gledao kako raste… sve dok mi nije medved pojeo detinjstvo.

Jedne godine smo odlučili da krademo lubenice. To sam ja mislio. Ali pošto su me ova dva starija mangupa odvela na njivu njihovog oca, to tehnički nije bila krađa već izlazak u poslastičarnicu na voćnu salatu. Ali mi je zato adrenalin porastao kao i onda kada smo krali komšijske trešnje pa je komšija krenuo da nas juri. Te godine smo se igrali i Tarzana na našem omiljenom mestu – u džungli žalosnih vrba pored kanala – reke. Povezali bi nekoliko grana u lijane i urlali od sreće i neznanja da detinjstvo brzo prolazi i da bajke postoje samo dok si dete i u knjigama. Kao i Robin Hud. Sedeli smo pored logorske vatre u “šervudskoj” šumi sa vlastoručno napravljenim lukovima i strelama. Bilo je par nas dečaka kao i par malo mlađih devojčica koje su tada imale između tri i četiri godine, koje smo mi štitili od zloglasnog šerifa iz Notingama (Nottingham). Krali smo od bogatih – u ovom slučaju trešnje i davali siromašnima – u ovom slučaju nama.

Sedeli smo tako oko vatre, gledali u budućnost i jedni drugima u junačke oči. Kao odrasli u kafanama koji obaraju vlade, raspravljaju o krizi na bliskom istoku, smenjuju direktore, rešavaju izgubljene utakmice, hrane gladne na Crnom kontinentu, sređuju bankarski sistem u Zemlji kauboja… sve znaju i imaju odgovor na svako pitanje – a pogotovu dečje. E, tako smo mi sedeli i uživali u bezbrižnom detinjstvu. Odjednom se začulo pucketanje grana iz najtamnijeg dela mistične šume. Pogledali smo svi u tom pravcu. Krckanje je bilo sve glasnije a naša srca sve nemirnija. Mi muškarčine smo ustali i skinuli naše male lukove sa naših malih ali hrabrih ramena. Napeli smo strele i čekali… i čekali. Iz žbuna se pojavio veliki crni grizli. Osmotrili smo situaciju i počeli da se povlačimo. Devojčice su vrištale bežeći prema kućama, a mi smo zauzeli busiju iza jednog drveta. Neman se približavala i bivala sve veća i veća. Nismo izbacili naše strele ali jesmo nas i to daleko iz šume dok se nismo našli ispod kuhinjskog stola najbliže mame.

– Šta radite tamo dole? – nas je pitala.

– Sakrivamo se od medveda – smo odgovorili.

–  Ajde deco, pa nema ovde medveda, to je verovatno bilo pored reke, blizu komšije čije trešnje kradete, pa je hteo da vas uplaši da mu to više ne radite – rekla je ona.

– Ali… ali… Mucali smo i nismo mogli da poverujemo u takvu priču za decu. Za nas je ono u šumi bio medved, zver, neman, čudovište! Pa nismo valjda bežali ovoliko zbog običnog domaćeg komšije!?

Vreme je prolazilo. Svake godine se medved smanjivao i smanjivao, dok se nije smanjio na veličinu domaćeg komšije koji se obukao u crno, navukao slamu u rukave i nogavice, kapuljaču na glavu i kao strašilo se gegao onako raširenih ruku i nogu, praveći veliku buku dok je lomio suvo granje i lišće u rukama i pod nogama. Tako je saznanje, da je medved u stvari komšija, odnelo moje detinjstvo u bajku odnosno u ovu priču koju čitate. Tamo gde valjda i treba da bude.

Te godine sam shvatio i da moja motka nikada nije postala hrast – nego je ćale izabrao jedno mlado drvo rekavši da je to ono što sam ja posadio. Te godine sam saznao i to da je sokove u hotelu plaćao moj otac, da rat nije prošlost nego da može da bude i sadašnjost, da tenkovi mogu da ubijaju, da fabrike mogu da propadaju, da moj otac nije svemoguć i besmrtan – kao što je besmrtna dečja mašta u kojoj on sedi na oblaku i puši svoje omiljene cigarete dok gleda nas decu kako se igramo kauboja i indijanaca, Tarzana ili Robina Huda.

*Prdavac = motor koji koji me budi svako jutro karakteristično prdući, zbog čega veoma četo poželim da poštar koji ga vozi, padne, prosvetli se i dobije želju da vozi bicikl.

**Golden Bridž (Golden Bridge) = poznati most u San Francisku

Priča: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak

Advertisements
  1. haha kako ti na pravi način opisuješ zvukove. Naročito onaj hidraulički zvuk me oduševio, baš si potrefio pfffssst
    Inače, ja kao da vidim dvije priče u ovoj priči.
    Na početku spominješ VEČITO LETO: „Tamo je vladalo večito leto, verovatno zato što smo išli samo leti, pa sam ja mislio da je tamo uvek toplo.“ To ti je super! Mogao bi jednu priču s takvim naslovom i pišeš o ljetu u tom selu. To bi moglo biti vrlo zanimljivo.

    p.s.
    Ja isto imam jednu pjesmu BAJKA u kojoj na kraju kažem Hoću nazad u bajku. 🙂

  2. Dosta nas je imalo sreću da u detinjstvu na sličan način doživi srpsko selo. Malo je onih koji na ovako lep način umeju to da opišu i napišu. Tekst bi mogao da podnese i par lektorskih zahvata (ovo je „profesionalna“ deformacija jednog inženjera), ne zbog gramatike nego radi eliminisanja blagog uticaja slovenačkog jezika. Sviđaju mi se priče koja pobuđuju dirljiva sećanja na detinjstvo, a ovo je jedna od izuzetno lepih.

    • Najlepše hvala za komentar.

      Drago mi je da može još neko da nađe u mojoj inspiraciji lepotu i zadovoljstvo.

      Što se tiče jezika. Nema problema, sve sugestije, kako da se popravi, prihvatam 🙂

      • Ako je tako, pošalji mi tekstove u Word formatu da unesem popravke za koje mislim da su neophodne. Uključiću opciju „Track Changes“ da bi lako mogao da uočiš promene.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: