Branko Baćović

ELEKTRONSKA RUPA

In Satira on 17 januar, 2011 at 16:29


DMD ovaj kompjuter je stvarno odlična stvar za socijalnu-desocijalizaciju. Što je veći broj ljudi koji imamo na mailing listi ili na raznoraznim socijalnim mrežama to nam se sve čini više super.

Veća brojka pravi veću bajku, veću iluziju da smo više bitni. Čim komunikacija pređe ili zapreti da će da evoulira sa razgovora o vremenu, fudbalu, šminki i filmovima na razgovor o slabostima i strahovima, da pređe sa virtualnog na iskreno, stvar se malo zakomplikuje. Tada računar postaje izvrsno oruđe za socijalnu-desocijalizaciju. Ako nam se nešto ne razjašnjava i ne objašnjava ostaje nam prelep način za izbegavanje pomenutog, a to je ignorisanje. Komunikativno si mrtav a elektronski si socijalizovan. Igraš u kolu sa svima a komuniciraš samo sa onima koji ti šalju smajlije. Sakriješ se u svoju elektronsku rupu negde između megabajtova i procesora, i čekaš svoje smajlije. Na neki način si u pravu. Bolje da je svet, pa makar i virtualni, žut i nasmejan nego crn i nikakav 🙂

*DMD = dragi moj dnevniče

Tekst: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak


Advertisements
  1. Slazem se da neki ljudi sebe mere kroz broj prijatelja (ja bih rekla poznanika) na Facebook-u ili mail-u. Medjutim mislim da su oni isti i u offline zivotu, t.j. imaju ogroman broj poznanika a jednog ili mozda nijednog prijatelja.
    Ljudi generalno izbegavaju da pricaju o sebi i svojim strahovima, t.j. mogu te ignorisati cak i kada sede sa tobom za istim stolom. Mislim da ozibljnost odredjenog razgovora zavisi od ljudi a ne od sredstva komunikacije.
    Nisu racunari i on-line socijalne mreze doneli doneli sve te „novitete“, samo se nama to cini.

  2. Hi, Branko!
    Ne znam šta te više lomi.. Da li to što si već uvučen u igru, a ona ti se čak i dopada (donekle), ili to što se opireš osećaju da je sve ipak pomalo debilno.
    A jesi primetio kako može da se oseti i ton i boja glasa, raspoloženje, neraspoloženje.. Intrigantno! Kako god bilo, u „kutiji“ možeš biti i vani, sa kompletnim ljudskim repertoarom.
    Bye, bye, Ciao, So long i oSTAlo 🙂

  3. Ciao Cakulanje… ma kao sto rekoh, socijalne mreze su samo neki odraz nas samih. Neki put odraz naseg boljeg ja a neki put naseg slabijeg ja (iako znam da je sve relativno). Dopusta ti u neku ruku neku vecu slobodu ali i privid iste. Bilo kako bilo, mi se interakcija u blogosferi vise svidja od interakcije u poetskoj sferi. E sada se pitam da li to zbog toga sto dolazim iz BGD pa me ovde u Sloveniji ne razumeju na „pravi“ nacin ili je nesto drugo… Dada, može da se oseti svašta. Nekako mi se čini jače sredstvo komunikacije od običnog sajta… i to mnogo. 🙂

  4. Moze biti jos jedno orudje za laganje sebe i ljudi oko sebe, ali moze da bude i orudje za sirenje vidika, kruga poznanika (od kojih neki mogu biti i prijatelji), odrzavanje kontakata sa ljudima koji su nam dragi a koji vise ne zive u istom gradu, istoj zemlji na istom kontinentu kao i mi. Postavlja se samo pitanje, da li ces to orudje odbaciti zbog njegovih mana i na taj nacin uskratiti sve dobre stvari koje ti moze doneti ili ces ga prihvatiti svestan negativnih posledica koje ono moze da izazove i uzivati. Mislim da je ovo dilema sa kojom se srecemo svaki dan, ne samo kada su socijalne mreze u pitanju.

  5. Ma nikako da pohvatam komentare, nekako su naopako namesteni 🙄
    Mislim da ima mnogo istine u ovome sto mislis i sto si napisao, ali isto tako mislim da nema nista lose u igranju kola 😀
    Isto mislim da se u virtuelnom svetu malo ko razlikuje od sebe onakvim kakav je u realnom.
    Neka postoje oba, yin-yang i te fore, kapito 😉

  6. Ma još se lovim sa komentarima. Zavisi gde ga ja utipkam, se on postavi. Sada sam ukapirao kada ga tipkam dole na strani gde je i priča je to najbolje… 🙂 U jednom boxu.

    Znači… jeste ljudi su ljudi… Elektronika je samo još jedan od načina izražavanja. Na nama je da je popunimo sa nečim lepim i podupirući ili slabim i nepodupirućim. I zato mi se sviđa ova naša komunikacija. Dosta je podupiruća. Ne ostaje mi stvar (misleći na priču/misao/ideju) samo negde u nekom elektrosnkom kosmosu nego dođe i do emotivnog kosmosa.

    Naravno, to orudje ne možemo odbaciti. Trebamo što više upoznati i tako potencirati njegove dobre strane i kao i u „realnom“ životu se non stop odlučivati šta je dobro i šta ne.

    • Upravo tako, blogosvet i interakcija u istom, dovodi do inspiracije, razmisljanja, druzenja, zezanja… svega sto ima i u realnom zivotu.
      Mada ja u realnom vise pCujem 😆

  7. Haha, ma i ja ali ovde se nekako kontrolišem, pa mi za sada manje više polazi za rukom ili za ustima 🙂 Mislim kontrolišem se da ne psujem. Imam jednu super priču na tu temu, ali nju ću da objavim kada za to dođe vreme 🙂

  8. Svi smo mi sebi najvažniji, a blog nam boji inače sivi život. Važno je da smo šareni, a ne bih da budemo „žuti“ :mrgreen: Zamisli da su i ovde namrgođene face – da čovek poludi

  9. Istine ima puno u tvom tekstu, medjutim, „upecao“ si se, kao i svi mi. Uživamo, to smo svi zaključili, mada se neki i boje „zavisnosti“. Ja se ne bojim, briga me, ako se i navučem u ovim, najboljim (58. teče), teče! 🙂

  10. Bolje te našla. Ko jednom svrati, tu i ostaje, vidiš, Branko? :)I Blog si otvorio.
    Interesantno je da, kada ja predložim nekome od svojih prijatelja da otvore blog, kažu: Ne znam o čemu bih pisala! Ja onda predlažem, pričam, tupim, pa, kada otvore svoj blog, razvežu im se jezici. Treba samo početi i onda to klizi! 🙂

    • Moguće, moguće. Pazi može biti da vama ženama, reči idu bolje od ruku… nego nama, mada naravno to nije pravilo. Pa uvek svako može da proba, pa da vdi. Ako mu se „otvori, onda nastavlja, a ako ne… traži drugi vid izražavanja 🙂

  11. Od samog početka svog virtualnog života, sam shvatila da postoje ljudi koji veruju u ono što pišem ili govorim i oni koji mi ne veruju. U ostalom kao i u stvarnom životu. Znači govorila istinu ili lagala, bude isto. Tako da sam se odlučila za istinu i da uvek pišem samo ono što stvarno mislim i osećam. Nekima se to dopada, nekima ne, neki veruju, a neki i dalje ne. Sve su to samo nule i jedinice, pitanje je samo ko kakav put izabere. 😉

    • Jeste. Jeba je u tome što većina nas izabere liniju najmanjeg otpora koja često donosi rezultat slabijeg kvaliteta. I ako se to radi mnogo dugo – zgrada se raspada usled slabog materijala.

  12. Stvarnost je samo jedna. Virtuelno možeš biti bilo ko. Zato se mnogi sakrivaju iza nikova, tuđih slika ili ko zna čega.

  13. Ja da pitam…
    A šta ako padne sistem, ili uđe crv…
    Nedo Bog haker…
    A virus ? Ni oni nisu naivni.
    Mora sve „jovo nanovo“.
    Instalacija, drajveri…

    U stvarnosti samo okreneš novi list – kao u blogu.
    Nego, šta sam ono hteo…
    Auuuu, zaboravio sam.
    Jebiga.
    Moram da se restartujem.

    • Dada…

      Tu može doći do žešćih problema…
      Kao uostalom kod „gluvih telefona“, odnosno različitom shvatanju sveta, međuljudskih odnosa i samoga sebe 😉

      Koliko ja kapiram… na blogu lakše okreneš drugi list… nego „u životu“ 😉
      Lakše isklopiš računar nego svoju glavu i srce…
      I kada bi glavu i srce tako lako mogli da restartujemo…
      Možda bi nam bilo „lakše“… 🙂

      Možda je ključ u ovome?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: