DRŽI SE DRUŽE BOŽE

DMD* da li iko razume ljude? Ha! Ima li tog mudonje koji će da kaže – evo ja ih razumem? Dosta se priča o ljubavi, ali kada probam da je uporedim sa jednom običnom ljudskon glavom, srcem i dušom – izgleda mi nekako jednostavna, objašnjiva i definisana. Tako da je ljudski rod, pored crnih rupa u svemiru, verovatno najveća enigma ikada viđena. Naravno, to je tačno ako izuzmemo jedinu stvar koja je još nerazumljivija a koja je – ja sam. Ja za sebe, ti za sebe, on za sebe… znači svako za sebe je sebi najveća enigma.

O sebi znamo manje nego o komšiji, sebi manje verujemo nego drugima, više lažemo sebe nego druge i pored toga smo još i nezahvalni. OK, da ne govorim o drugima. Evo, ja sam nezahvalan. Tako da sam danas odlučio da se zahvalim Bogu, (ili ako DMD ne veruješ u njega) energiji, molekulima itd. Odlučio sam da se zahvalim i najmanjoj čestici za sve dobre stvari koje su mi se desile, dešavaju i koje će se tek desiti.

DMD ja obično ne zaboravljam da kukam, da nešto molim, tražim ali nekako obično zaboravljam da se zahvaljujem. Zato, evo sada koristim priliku da se zahvalim. Hvala ti Bože, zbog toga što me trpiš i hvala za ovo interesantno putovanje koje zovemo – život. Hvala ti za sve one stvari koje sam ovde u ovom telu od krvi i mesa naučio. Bar što se mene tiče možeš da nakriviš kapu i da budeš zadovoljan. Eto, nisam više blesav kao pre. Dobro, nisam više ali nisam ni mnogo manje ali se ipak vidi neki progres. Pa nisi se džaba mučio ovolike godine. Sada sam svestan da sam blesav, pa čak mi se to ponekad i sviđa. Hvala za svaku dlaku, oko, uvo… za zdravlje i talente, za svaki momenat, za, kao što već rekoh, učenje. Ne volim da učim, ali ipak moram da priznam da je bolje kada nešto znaš a još bolje je ako pored svog tog znanja imaš volje da znaš još više.

Hvala ti za ovu divnu planetu i molim te nemoj da si tužan i isfrustriran što nisi bio uspešniji. Iako ti je od milijarde planeta uspelo da samo na ovoj napraviš život, ne smeš da posustaneš. Bolje ti je i to, nego da sediš kod kuće i gledaš TV. Tvoj TV verovatno ima najveći ekran u univerzumu ali je ipak samo razbibriga. Ostavi se i najmanje pomisli da gubiš vreme buljeći u njega i idi dalje… idi napred u nove pobede. Znam da nisi imao koga da pitaš i da si imao najbolju nameru – zato gore glavu i napred. Nemoj da si tužan i gledaj šta možeš da naučiš iz vlastitog iskustva. Moglo je i gore da bude. Zamisli da nisi napravio ništa pod milim-bogom. Pa šta bismo mi radili – živeli na Marsu? Pa ni njega ne bi bilo. Znam, ne bi bilo ni palih anđela. Znam da te to tišti, ali morećeš to da prevaziđeš. Verovatno su i oni deo tvoje kompleksne ličnosti. Ne smeš da se stidiš, samo treba da ih sagledaš u pravom svetlu i da oprostiš i njima a i sebi. Sada kada znaš šta je dobro a šta loše, sada možeš mirne duše, pošto naravno imaš slobodnu volju, da se odlučiš šta ćeš i kako ćeš ubuduće činiti. Znam da neki put ne znaš šta donosio dan a šta noć ali trebaš da veruješ da će sve biti kako treba, da si napravio najbolje kako si znao i umeo, da sve možeš što si naumio i da ćeš prebroditi sve neuspehe kojih će naravno biti manje (to već i sam znaš) ako budeš pozitivno mislio. Nemoj da mi se daviš u apatiji. Znam da možeš i da želiš to sam da uradiš, bez mene, ali ne mogu da te gledam kako si mi tužan.

Bilo kako bilo druže moj stari, hvala ti za sve. Bićemo na vezi pa se čujemo. E da! Ako ti nešto treba, ti samo pitaj, nemoj da se snebivaš, pa zato valjda postoje ortaci. Pomoći ću ti koliko god budem mogao. Ajde majstore pamet u glavu, osmeh na lice i veru u srce – znaš valjda kako si nas učio i – drži se!

—

*DMD = dragi moj dnevniče

Tekst: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak