Branko Baćović

BIO JEDNOM JEDAN LAV

In In memoriam on 29 juna, 2011 at 16:52


Bio jednom jedan lav.
Kakav lav?
Strašan lav,
narogušen i ljut sav,
strašno, strašno*…

Dok ga kosilica jednog dana nije ubila! Strašno, strašno! Ili ga je ubila nepažnja, ili su anđeli odlučili da je završio svoje putešestvije ovde na Zemlji. Sve je već naučio, sve je već dao, tako da može mirne duše da ode. Možda je bio samo samouveren kako i doliči jednom lavu.*

*
– Uhvatili ste moje telo ali niste uhvatili mene! Ne želim da budem više u kavezu!

Skočio je na crnu žicu kao ogradu između njega i slobode, kao pupčanu vrpcu, kao telefonsku žicu, kao arteriju, kao… Mnogo poređenja a samo jedan život koji počinjemo sa lavovskim plačem, odnosno sa pesmom. Rađamo se uz plač, suze i smeh i umiremo uz plač, suze i smeh.

Plačemo zato što ga više nikada nećemo videti, a smejemo se radosni zato što smo ga upoznali. Plačemo od sreće i tuge i smejemo se od sreće i tuge. Sve je pomešano u supi života koju pojedemo u trenu. Vrisneš! Otvoriš oči. Zatvoriš oči. Sve je kao treptaj u kome su smeštene sve nade, sve ljubavi, sve ideje, sve radosti, sve sreće, sve psovke, sva nezadovoljstva i zadovoljstva, svi poljupci, sve pesme i svi vicevi. Ceo spisak želja koje lebde našim snovima. Voleo je da priča viceve i voleo je da nosi osmeh na licu, a ja sam voleo da ga slušam kako ih izgovara. Odvukao bi me na stranu i pitao:

–  E, jel znaš taj i taj vic?

Iako sam ga znao pustio bih da mi ga on još jednom ispriča u svom dečačkom oduševljenju i uz osmeh koji je plenio.

Osmeh je bio njegova lavovska griva. Sa njim je plašio neprijatelje koji su bežali od njegovog samopuzdanja i dozivao prijatelje koji su se radovali njegovom pouzdanju. To je bila njegova karakteristika koja ga je poput svakog kralja džungle označavala kao borca i vladara života i smrti, ljubavi i mržnje.

Njegova džungla je bio karate, njegova odora je bila bele boje, njegova savana je bio uglačan parket, njegovo pojilo je bio smeh a njegov ratni poklič je bio njegov kiai** i srdačan stisak ruke. Uvek te je gledao u oči kako to i doliči jednom lavu.

Učio nas je kako da se suočimo sa opasnošću, kako da čvrsto stanemo, kako da smo, sa jedne strane brzi, fleksibilni i snažni, a sa druge strane smireni, opušteni i nežni. Nežni do prijatelja i čvrsti do neprijatelja. Nežni do svojih vrlina i čvrsti do svojih mana. Učio nas je kako da ojačamo svoje telo da bi što bolje nosili svoje rođene duše, kako da se usredotočimo odnosno fokusiramo na problem i kako da gledamo dva koraka u napred. Učio nas je šta je bitno i šta nije u borilačkim veštinama i kako da smo u isto vreme stabilni a da letimo.

Kao da je u životu sve bitno i ništa nije bitno. U jednom trenutku je bitno da je trava pokošena, a opet u drugom i nije. Jedna vlat kao jedan minut života. Leluja, raste, pada, savija se, ispravlja, prkosi vetru, prkosi kiši i snegu, kao svi mi, kao on. Dok je jednog dana ne pokose. Ovoga puta se trava nije dala, ali ne daš se ni ti. Ne daš da te se sećamo sa suzama. Ne daš da te zaboravimo. Ne daš da te oplakujemo. Uprljali bi tvoju kraljevsku grivu. Zamaglili bi tvoj put ka nekoj drugoj savani, nekoj drugoj džungli u kojoj će tvoj osmeh da tera neprijatelje i doziva prijatelje. Od srca do srca.

Bio jednom jedan lav…

*Pesma Duška Radovića – “Lav”
**Kiai = japanski naziv za kratki uzvik koji se koristi u borilačkim veštinama

Tekst: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak 

  1. Dešava se i lavovima…

    • Dešava se… Prekjuče je održao trening a juče ga ubila struja…
      Nekako bez veze… ali većina smrti je nekako takva…
      Nikada nije vreme… pogotovu za one koji ostaju…

  2. Lav bi bio ponosan

  3. Ako je bilo sudjeno, bolje sto je tako brzo bez mucenja. Lavovski odlazak.

  4. Uvek je odlazak tužan.

  5. Tužno za one koji ostaju sa velikom prazninom u prostoru i duši. Nekako mi se čini i da onaj „odozgo“ bira društvo, često uzima one sa kojima bi i mi rado provodili vreme, ili ono što nam je preostalo…Ali, sigurna sam da bi bio ponosan čitajući ovaj tekst i miran jer je ostavio trag za sobom. Mnogi odu bez traga, kao da ih nikada nije ni bilo.. 😦

  6. I meni se čini da je tako… Kao da kada „sve“ završiš na Zemlji te anđeli odvedu gore…
    On je ostavio traga u bar stotinjak srca onih koji su u klubu. Juče sam pred 50 tak njih čitao priču. Bilo je čudno videti toliki broj ljudi u kafani u kojoj smo odlazili posle treninga… da ćute…

  7. Naizgled mali i obicni, neki ljudi ostave trag u mnogim srcima i uvrste se medju velikane, necujno i bez namere. Bice da je to zato sto nista slicno nisu ni planirali, vec su neke stvari prosto samo radili svim srcem, s ljubavlju i ubedjenjem. Sjajno je sresti takve ljude i poneti njihov trag dalje u svojoj dusi. Tuzno je sto prerano odu (za nase pojmove, mada – sta mi o tome u stvari znamo) a toliko toga bi jos mogli da daju, toliko svetlosnih tragova da ucrtaju.

    U „Prodavcu snova“ postoji divan deo o umiranju, ako na tome ista moze biti lepo. Prodavac snova poziva ozaloscene da ne jadikuju, vec da umrlog slave, da se secaju svih dobrih i lepih stvari, da prepricavaju njegove viceve ako je bio duhovit. Ostaju tako da zive medju nama, mnogo vise nego kroz nase suze. I na nacin koji zasluzuju – da zaista uvidjamo vrednost njihovog postojanja.

  8. Eto, i to se dešava. Možda je tako i bolje. Ostao je lav. I takav će uvek biti.

  9. On je ipak nastavio da zivi. U srcima mnogih, a nista manje u pisanoj formi,ovdje kao trag i sjecanje na jedan zemaljski zivot koji je ispunio svoju svrhu dolaska.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: