Branko Baćović

GROBLJA SU PUNA ONIH KOJI SU IMALI PREDNOST

In Seta on 19 avgusta, 2011 at 02:00

Tata nije dugme, nego je rajsfešlus*. Spoji se sa tvojim srcem više nego što misliš. Moj je bio maher u tome, mada to nije ni znao, kao što je bio maher i u vaspitavanju što je, za razliku od ovog prvog, mislio da zna, a ja sam bio maher u tome što sam greškom mislio da ne zna. Naravno, to je bilo onda, gledano iz mog ugla. Ja tada nisam imao njegov ugao nego sam imao svoj špic-pogled na svet, poprilično oštar i mršav, kao što sam bio i ja.

*

Govorio je:

– Sine, jedi ako misliš da porasteš.
Pa ko ne bi želeo da poraste? Ko? Pitam se ja. Ne znam ko ne bi, ali ja nisam želeo. Pa ko još želi da ga zeza posao, žena, razmažena deca (kao što sam i sâm bio), vojska, odgovornost, tašta… Niko!

Video ćale da to kod mene ne pali, pa zamenio taktiku.

– Sine, nikada nećeš biti pravo muško ako ne jedeš masno.
Možda nije baš tako rekao, ali je to bila suština. I sa njim bi se verovatno složile mnoge žene kojima je već odavno jasno da nije ni čudo što se ponašamo kʼo svinje kada ih toliko pojedemo u svom životu. A mog tatu nisu brinule ni žene a ni svinje, plašio sa da se ne razbolim ali i da ne ispadne pred svetom da me “on” zanemaruje i ne hrani. Zato je hteo da me ugoji. Osim toga, uplašio se da ću biti prvi muškarac u familiji koji će nositi suknju. Da ne bi morao da se nosi sa tom sumornom idejom počeo je da nosi masne kobasice sa pijace – domaće, sveže, tek samlevene. Prave, a ne ove iz supermarketa koje sam ja voleo da jedem. Ima da postane pravo muško, mislio je u sebi, pa to ti je. I uspeo je. Definitivno više ne ličim na devojčicu. Sada više ličim na trudnicu!

Pošto nije mogao da me “dovede u red” pomoću masnoće, probao je pomoću frizera. Pala je komanda:
– Može duga kosa ali samo do pola uveta.
– Pa kakvo sam ja dete cveća sa samo dva santimetra dužom kosom od vojničke? – pitao sam se.
Nisam bio dete cveća nego dete “udruženog” rada moga oca i moje majke koji nikako nisu želeli da im sin bude tamo neki lalamud** koji (h)ladi onu stvar, nego čovek kome je ona stvar vruća od samopregalačkog rada i zalaganja. Znači od neprestanog pomicanja gore, dole, gore, dole… I da se to ne bi desilo moj tata me je, svaki put kada bi pogrešno odgovorio na pitanja u vezi sa školskim gradivom, terao da trčim jedan sprat dole i što je moguće brže da se vratim gore. To je bila odlična metoda, kojom me je motivisao da učim ali i da zamrzim sport. Tako da sada imam tanke noge i dve diplome u džepu.

Ko još voli da ide gore-dole, pitao sam se ja, dok nisam upoznao treću ljubav. Sa prvom mi nije baš išlo. Sa drugom je bolje išlo mom ortaku nego meni, tako da sam počeo da tražim treću ljubav. Počeo sam da idem na žurke, zezanje, koncerte i sve što uz to paše, dok nije ćale dreknuo:
– Može, ali da se vratiš kući do ponoći!
– Zašto? – upitah ja.
– Zato što je tada na ulici pošten svet. Posle više nije.
Nije mi bilo jasno kako sam u jedan minut do ponoći pošten a u dvanaest i jedan minut nepošten. Totalna transformacija u 120 sekundi. Ništa nisam razumeo, ali sam ipak neko vreme poštovao tu zabranu dok nisam ukapirao, mnogo kasnije, da je ustvari ćale bio u pravu. “Poštenu” devojku još nisam našao, pošto u vreme kada ja izlaziim, one valjda spavaju.

Imao je moj tata i dobrih metoda. Jednoga dana sam došao kući iz škole.
– Svi u razredu imaju te i te patike. Hoću i ja! – povikah sa vrata.

Mirno me je pogledao, onim njegovim zelenim, promućurnim očima, otpio gutljaj rakijice i upitao:
– Dobro, sine. Ajde molim te, nabroj mi ko su to “svi”.
– Pa… Pera, Mika, Laza, Đoka… i… i… Mile.

Jedva sam se setio pet učenika koji su imali te patike. Čak je jedan bio iz susednog razreda.
– Vidiš sine, da nisu svi.
– Ali tata?
– Ali šta sine?
– Ništa tata.
Njegovi argumenti su bili jači od mojih. Dokazao je da nisu svi učenici ponosni vlasnici najnovijih patika i time vešto pobio moj razlog kojim sam želeo da ga ubedim u neophodnost te kupovine.

Jednom drugom prilikom sam ljutito zatvorio vrata frižidera i odbrusio:
– Nema ništa za jelo!
Otac je polako došao u kuhinju i rekao mi da otvorim frižider. Ha, sada će se i on uveriti – mislio sam u sebi i zadovoljno se smeškao.
– Jel ima kajmaka? – mirno me je upitao.
– Ima – zbunjeno sam odgovorio.
– Jel ima sira?
– Ima.
– Jel ima jaja, mleka, paštete, salame, kobasica?… – pljuštala su pitanja.
– Ima.
– Sine moj. Ti nisi doživeo, i nadam se da nikada nećeš doživeti, da nemaš šta da jedeš. Kada nema ništa, to znači da je frižider potpuno prazan i to danima i mesecima.
–Ali?
– Ali šta?
– Ništa tata.

Opet su njegovi argumenti pobedili, odnosno njegov ugao gledanja. Iz mog ugla “ništa” je značilo da nema ništa spremljeno, što bih mogao samo da uzmem i stavim u usta. Postiđeno sam uzeo nož, namazao kajmak na hleb, ispekao jaja i zalio sve to vrućim mlekom.

Sećam se da sam jednom u razgovoru sa njim “protestovao”.
– Zašto se ne pošalju policajci da srede tamo neke demonstrante, tamo negde dole, a ne da prave gluposti!? Pa ne može to tako – ljutito sam komentarisao.
Smireno je otpio gutljaj rakijice i upitao me:
– Pa zašto se ti ne prijaviš u policiju i odeš da središ te demonstrante?
– Ali?
– Šta ali, sine?
– Ništa tata, ništa.
– Lako je pričati, teško je uraditi. Ako misliš da možeš, izvoli pa uradi. Više radi, manje gnjavi. Niko ne voli gnjavatore. Niko. Zapamti to.

I zapamtio sam.

– Neću u policiju ali neću ni da plaćam kartu u gradskom autobusu – mislio sam u sebi.
Jednoga dana sam se vratio iz škole. U prevozu je bila gužva. Ušao sam u kuću i krenuo da kritikujem.
– Auuu kako je loš prevoz! Ništa ne valja. Gužva. Ne može da se diše! U civilizovanim zemljama imaju i erkondišne.

Ćale je sačekao da završim svoj “pravednički” monolog a zatim me je upitao:
– Koliko košta autobus?
– Zašto me to pitaš? Pa ništa ne košta. Neću valjda da plaćam za takvu nebulozu od gradskog saobraćajnog! Švercujem se, kao i svi.
– Dobro sine. Koliko u “civilizovanom” svetu košta jedna vožnja?
– Pa oko jedan euro – odgovorih kao iz topa.
– A koliko ti plaćaš?
– Ništa.
– Pa šta bre hoćeš za džabe!? Hoćeš još limun i vodu da ti donesu? Je li? Da te masiraju? A? S obzirom da je prevoz za džabe, odličan je!
– Ali?
– Šta ali, sine?
– Ništa tata.

Opet je njegov argument bio mnogo jači od moga.

I dok ovo pišem, setih se i prvog saveta koga mi je dao. Ostao mi je urezan negde u “malom mozgu” do dana današnjeg. Kao u kamen. Kao nešto što ne smem da zaboravim do kraja života. Kao nešto što će me nositi i na onaj svet.
Imao sam možda 10-12 godina. Ćale me je video kako sam trčao preko prelaza za pešake ne osvrćući se za automobilima.
– Sine, moraš da gledaš levo-desno, pre nego što prelaziš ulicu, pa makar i preko pešačkog prelaza.
– Ali tata, zašto? Pa ja imam prednost, oni moraju da gledaju – pravično sam se pobunio. Onako kako samo može da se pobuni jedna devica u horoskopu, kada se pomenu pravila i zakoni.
– Sine, slušaj me pažljivo. Moraš da gledaš.
Ćale me je pogledao, kao da je tražio što bolji način da mi objasni, a zatim nastavio:
– Znaš. Groblja su puna onih koji su imali prednost. Šta ti onda vredi to što si imao prednost? Ništa. Možeš da pogineš, ili možda još gore, možeš da postaneš invalid. I šta ti onda vredi tvoja prednost?

***
Voleo bih da mogu sada da ga pitam, da li na onoj strani ljudi poštuju prednost. Voleo bih ali ne mogu. Mogu samo da poželim da je moj tata otišao tamo gde se ne zaboravlja. Tamo gde je lepše i sigurnije čak i od mog srca.

*Rajsfešlus = patent zatvarač
**Lalamud = probisvet, neradnik

Tekst: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak 

  1. I ja bih svoju majku volela sada mnoge stvari da pitam, ali ne mogu… Zahvalna sam životu za sve godine koje sam provela sa njom, neki svoje roditelje imaju mnogo kraće…
    Nadam se da su tamo gde je lepše i sigurnije i od naših srca…

  2. Možda ih jednog dana sretnemo ispod neke nebeske šljive, u nebeskoj kafani ili na nekom trećem zanimljivom mestu… Samo moramo da imamo spisak pitanja sa nama… 🙂

  3. Bolje da ne pravimo spisak, tamo nam neće biti potreban… 😉

  4. Dobro, naučiću ga napamet i zatim pojesti 😉

  5. I nasmejao si me i rastužio i štošta odjednom uspeo; vratio u sopstveno detinjstvo.
    Da, imali su naši roditelji specijalne metode ( i za prednosti, posebno za vrednosti ), u svemu i za sve 🙂

  6. Znam da se priče ne ocenjuju, ali moram dati setnu peticu.

  7. P.S. U mom šoru kažu lelemud.
    🙂

  8. Pa možda je to i pravilno…
    Lelečeš za m…
    Odnosno plačeš za… 🙂

  9. Muž mi reče: ‘Kao da piše o mom ocu.’
    Posle mi ćerka reče: ‘Kao da piše o tati.’
    Slikovito i lepo.

  10. Dobrodošla.
    Prelepa pohvala.
    Hvala. 🙂

  11. urnebesno dobro. to se ovako kaze kad je tele 2 ovca u modi- ne mozes dobiti ovce i novce. ili jedno ili drugo. oba su luksuz

  12. Svi smo mi prošli tu „tatinu školu“, kao i maminu, naravno. Ali, nekako, čini mi se da su tate mudrije govorile. Eh, i ja ću da patim, sa tobom zajedno, što ih više nemam, a nemam ih dugo, od svoje 36. Falili su mi kada sam se razvodila, falili su mi u raznim životnim situacijama, kada sam morala da donosim važne odluke.
    I, znam, sigurno, da im je, tamo gde su, divno i da brinu o nama kao pravi andjeli čuvari! 🙂

  13. Haha… možda su mame više radile, a tate su mudrije govorile… Ili je tako samo ispalo… Bilo kako bilo, ovo mogu (u tekstu) da budu reči i bilo koje mame… nije „rezervisano“ samo za očeve…

    A da fale, fale… Kao podrška… Ali ipak, na kraju donosimo odluku sami… Samo nije loše neki put da imamo i drugi ugao gledanja…

    Tako da nas sigurno gledaju 🙂

  14. Iskreno, ja bih se sa mojim ocem a i on sa mnom opet svadjali da je ziv. Tako smo bitisali i voleli se. Ako se sretnemo gore, znam sta me ceka 😀

    • Pa mislim da gore ljudi, odnosno duše, drugačije percepuju stvari. Mislim da su mnogo stabilnije, otvorenije, ljubaznije i tolerantnije. Tako da možeš da se prijatno iznenadiš i otkriješ „drugačijeg“ ćaleta, odnosno drugačiju dušu… I pretpostavljam da će ti biti veoma lepoooooooo 🙂

      • Lepo je sto to mislis, ali istinu niko ne zna! 😉

      • Dobro, to ne možemo da znamo, ali možemo da saznamo šta nas usrećuje i raduje…
        Npr pesimizam, nesigurnost u sebe… govorim u svojem imenu, me ne čini zadovoljnijim.
        Kada to sredim, onda će nekako i pogled na onostrastvo da zasvetli u drugim bojama, postojalo ono ili ne.
        Bar se meni tako čini. 🙂 A garanta nema ni za šta, pa ni za to. Ali ja imam izbor. 🙂
        Pesimizam ili ne……… itd itd

  15. Nekad sam mislila da sa mnom nešto nije u redu, zbog nedostajanja, zbog saveta, zbog sećanja, rečenica i događaja koje su se urezale tako. Možda je ovaj komentar sebičan… ne znam, znam da ga pišem srcem. Onda sam pročitala ovu tvoju priču i još neke na netu i
    videla da je to u redu. Oni koji su bili dan i noć sa nama ne mogu tek tako da nestanu, iščile.
    Hvala na priči, nadam se da odnekle gledaju kao anđeli….

  16. Dobrodošla…

    Nije ništa strašno u sećanjima i ndostajanju dok nam ne uzme toliko energije da ne možemo da živimo ovde i sada. Ako nam pomažu da nađemo kompas u olujnim vremenima, to je u redu. Mislim na moralno duhovni kompas.

    Tako da nigde niko ne odlazi. Bar tako izgleda. Ako i ne postoje nigde više, u šta sumnjam, postoje u nama.

    I ja mislim da nas gledaju. Ne mogu nam mnogo pomoći pošto mi sami moramo neke stvari da razumemo, doživimo i shvatimo. A to ne može niko osim nas.

    Hvala tebi na lepim rečima.

  17. Samo ću uzdahnuti. Divno napisano 🙂

  18. razumemo se, u potpunosti.
    11 godina se pitam da li bih uradila ovo ili ono da je on živ, i da li je trebalo da uradim ovo ili ono.
    ostalo mnogo pitanja, a odgovori? čuče negde u nama, mislim. obzirom da nosimo njihove gene, i ti odgovori su tu negde, samo je potrebno razumeti svoje unutrašnje glasove…

    • Dobrodošla…

      Znam… ostanu neka pitanja u nama… i ne možemo tako lako da ih se oslobodimo. Ja želim da verujem da im je gore super. Ako jeste i ako su na višem nivou od nas (bar dok se ponovno ne spuste na zemlju) onda nas bolje razumeju nego mi sami sebe i sigurno nam opraštaju.

      Tako da možemo da se opustimo i tražimo odgovore…

  19. Divno napisano! Tematika koja mi se mota po glavi vec duze vreme i zelim da pisem o njoj, ali moja secanja nisu tako ziva buduci da sam imala 15 kada je otisao…Vise su maglovita pa zelim da ih pisanjem izbistrim…Videcemo…

    • Hvala… 🙂

      Pa dok ne kreneš nećeš ni znati.
      Znaš kako se ono kaže: Izvukao iz petnih žila…
      Dakle, udari s petom o petu, možda nešto poteraš do glave ;

      Šalu na stranu. Kada budeš krenula, mislim da će sećanja krenuti za tobom. 🙂

  20. Divan, mudar čovek je bio tvoj otac, pa si verovatno baš zbog toga i ti postao takav. 🙂

  21. Hvala na komplimentu… al da je imao neke svoje mudrosti, što jes jes, je imao, samo kada je imao dovoljno živaca 🙂

  22. Odlicno napisano. Mozda je drugaciji stil pisanja (ili su emocije tokom pisanja bile drugacije) od nekih prethodnih tvojih prica koje sam procitala.

    Par recenica iz ove price mogu se svrstati u zivotne mudrosti, odstampati i zalepiti na vidno mesto. Da nas svaki dan podsete na neke bitne, a cesto zanemarene stvari.

    Odlazim kuci s posla sa jednim pozitivnim osecajem u dusi nakon citanja ove price :OK:. Napisacu i – bravo Branko – iako sam sigurna da si vise nego svestan toga da si veoma dobar u ovome sto radis :OK:.

  23. Hvala 🙂

    Pa malo je drugačije… pošto je tema moj ćale koji je umro pre par godina…
    Zato sam stavio pod – seta.

    Hvala… još par puta… 🙂 Mislim da me je fino savetovao, tako da ako to pomogne nekom roditelju da savetuje svoje dete, mislim da bi moj ćale bio veoma, veoma zadovoljan.

    Drago mi je da pozitivizam izbija, pošto su takva vremena da ga je sve manje i manje.

    Drago mi je da ti se svidjaju priče, pogotovu ova, to mi dosta znači. 🙂

    • Nema na cemu :D.

      Moje saucesce za ocevu smrt iako mnogo kasnim, ali se nismo znali do pre neki dan ….

      Da, moglo bi da pomogne naravoucenije ove price roditeljima, a cini mi se i deci koja bi procitala pricu jer stvarno ima šta da se nauči.

      Nažalost, više je onog negativnog oko nas, često i u nama, ali bar neko mora da se potrudi da pozitivnost (i još što šta) „ne umre“ kao dinosaurusi :D.

      Sve što sam pročitala do sad mi se dopalo (to je još uvek mali deo onoga što nam nudiš), a ova prica mi je, za sad, No 1 :D.

  24. Da, mnogo je negativnog… i ako ne težimo ka pozitivi… biće belaja 🙂 Naravno to je lakše reći nego uraditi 🙂

    Hvala… To je na drugi način formulisanje nečega što je u svakom čoveku…
    Pre sam artikulisao kroz poeziju i fotografiju, neki put čak i kroz dizajn, a sada više kroz priču.
    Ako odeš na sajt http://www.transformation-art.com/ možeš naći na pesnički način ispričane priče 🙂

  25. Rado cu ponovo posetiti i Tvoj drugi sajt :D. Poezija, fotografija, prica, dizajn i jos mnogo toga, odlicni su nacini za ispoljavanje onoga sto nosimo u sebi, a sto se ne moze svakome ni u svakoj prilici pokazati :OK:. Niti to svako moze razumeti :aha:.

  26. Hvala 🙂 Drago mi je da se ljudima sviđaju moje priče.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: