GROBLJA SU PUNA ONIH KOJI SU IMALI PREDNOST

Tata nije dugme, nego je rajsfešlus*. Spoji se sa tvojim srcem više nego što misliš. Moj je bio maher u tome, mada to nije ni znao, kao što je bio maher i u vaspitavanju što je, za razliku od ovog prvog, mislio da zna, a ja sam bio maher u tome što sam greškom mislio da ne zna. Naravno, to je bilo onda, gledano iz mog ugla. Ja tada nisam imao njegov ugao nego sam imao svoj špic-pogled na svet, poprilično oštar i mršav, kao što sam bio i ja.

*

Govorio je:

– Sine, jedi ako misliš da porasteš.
Pa ko ne bi želeo da poraste? Ko? Pitam se ja. Ne znam ko ne bi, ali ja nisam želeo. Pa ko još želi da ga zeza posao, žena, razmažena deca (kao što sam i sâm bio), vojska, odgovornost, tašta… Niko!

Video ćale da to kod mene ne pali, pa zamenio taktiku.

– Sine, nikada nećeš biti pravo muško ako ne jedeš masno.
Možda nije baš tako rekao, ali je to bila suština. I sa njim bi se verovatno složile mnoge žene kojima je već odavno jasno da nije ni čudo što se ponašamo kʼo svinje kada ih toliko pojedemo u svom životu. A mog tatu nisu brinule ni žene a ni svinje, plašio sa da se ne razbolim ali i da ne ispadne pred svetom da me “on” zanemaruje i ne hrani. Zato je hteo da me ugoji. Osim toga, uplašio se da ću biti prvi muškarac u familiji koji će nositi suknju. Da ne bi morao da se nosi sa tom sumornom idejom počeo je da nosi masne kobasice sa pijace – domaće, sveže, tek samlevene. Prave, a ne ove iz supermarketa koje sam ja voleo da jedem. Ima da postane pravo muško, mislio je u sebi, pa to ti je. I uspeo je. Definitivno više ne ličim na devojčicu. Sada više ličim na trudnicu!

Pošto nije mogao da me “dovede u red” pomoću masnoće, probao je pomoću frizera. Pala je komanda:
– Može duga kosa ali samo do pola uveta.
– Pa kakvo sam ja dete cveća sa samo dva santimetra dužom kosom od vojničke? – pitao sam se.
Nisam bio dete cveća nego dete “udruženog” rada moga oca i moje majke koji nikako nisu želeli da im sin bude tamo neki lalamud** koji (h)ladi onu stvar, nego čovek kome je ona stvar vruća od samopregalačkog rada i zalaganja. Znači od neprestanog pomicanja gore, dole, gore, dole… I da se to ne bi desilo moj tata me je, svaki put kada bi pogrešno odgovorio na pitanja u vezi sa školskim gradivom, terao da trčim jedan sprat dole i što je moguće brže da se vratim gore. To je bila odlična metoda, kojom me je motivisao da učim ali i da zamrzim sport. Tako da sada imam tanke noge i dve diplome u džepu.

Ko još voli da ide gore-dole, pitao sam se ja, dok nisam upoznao treću ljubav. Sa prvom mi nije baš išlo. Sa drugom je bolje išlo mom ortaku nego meni, tako da sam počeo da tražim treću ljubav. Počeo sam da idem na žurke, zezanje, koncerte i sve što uz to paše, dok nije ćale dreknuo:
– Može, ali da se vratiš kući do ponoći!
– Zašto? – upitah ja.
– Zato što je tada na ulici pošten svet. Posle više nije.
Nije mi bilo jasno kako sam u jedan minut do ponoći pošten a u dvanaest i jedan minut nepošten. Totalna transformacija u 120 sekundi. Ništa nisam razumeo, ali sam ipak neko vreme poštovao tu zabranu dok nisam ukapirao, mnogo kasnije, da je ustvari ćale bio u pravu. “Poštenu” devojku još nisam našao, pošto u vreme kada ja izlaziim, one valjda spavaju.

Imao je moj tata i dobrih metoda. Jednoga dana sam došao kući iz škole.
– Svi u razredu imaju te i te patike. Hoću i ja! – povikah sa vrata.

Mirno me je pogledao, onim njegovim zelenim, promućurnim očima, otpio gutljaj rakijice i upitao:
– Dobro, sine. Ajde molim te, nabroj mi ko su to “svi”.
– Pa… Pera, Mika, Laza, Đoka… i… i… Mile.

Jedva sam se setio pet učenika koji su imali te patike. Čak je jedan bio iz susednog razreda.
– Vidiš sine, da nisu svi.
– Ali tata?
– Ali šta sine?
– Ništa tata.
Njegovi argumenti su bili jači od mojih. Dokazao je da nisu svi učenici ponosni vlasnici najnovijih patika i time vešto pobio moj razlog kojim sam želeo da ga ubedim u neophodnost te kupovine.

Jednom drugom prilikom sam ljutito zatvorio vrata frižidera i odbrusio:
– Nema ništa za jelo!
Otac je polako došao u kuhinju i rekao mi da otvorim frižider. Ha, sada će se i on uveriti – mislio sam u sebi i zadovoljno se smeškao.
– Jel ima kajmaka? – mirno me je upitao.
– Ima – zbunjeno sam odgovorio.
– Jel ima sira?
– Ima.
– Jel ima jaja, mleka, paštete, salame, kobasica?… – pljuštala su pitanja.
– Ima.
– Sine moj. Ti nisi doživeo, i nadam se da nikada nećeš doživeti, da nemaš šta da jedeš. Kada nema ništa, to znači da je frižider potpuno prazan i to danima i mesecima.
–Ali?
– Ali šta?
– Ništa tata.

Opet su njegovi argumenti pobedili, odnosno njegov ugao gledanja. Iz mog ugla “ništa” je značilo da nema ništa spremljeno, što bih mogao samo da uzmem i stavim u usta. Postiđeno sam uzeo nož, namazao kajmak na hleb, ispekao jaja i zalio sve to vrućim mlekom.

Sećam se da sam jednom u razgovoru sa njim “protestovao”.
– Zašto se ne pošalju policajci da srede tamo neke demonstrante, tamo negde dole, a ne da prave gluposti!? Pa ne može to tako – ljutito sam komentarisao.
Smireno je otpio gutljaj rakijice i upitao me:
– Pa zašto se ti ne prijaviš u policiju i odeš da središ te demonstrante?
– Ali?
– Šta ali, sine?
– Ništa tata, ništa.
– Lako je pričati, teško je uraditi. Ako misliš da možeš, izvoli pa uradi. Više radi, manje gnjavi. Niko ne voli gnjavatore. Niko. Zapamti to.

I zapamtio sam.

– Neću u policiju ali neću ni da plaćam kartu u gradskom autobusu – mislio sam u sebi.
Jednoga dana sam se vratio iz škole. U prevozu je bila gužva. Ušao sam u kuću i krenuo da kritikujem.
– Auuu kako je loš prevoz! Ništa ne valja. Gužva. Ne može da se diše! U civilizovanim zemljama imaju i erkondišne.

Ćale je sačekao da završim svoj “pravednički” monolog a zatim me je upitao:
– Koliko košta autobus?
– Zašto me to pitaš? Pa ništa ne košta. Neću valjda da plaćam za takvu nebulozu od gradskog saobraćajnog! Švercujem se, kao i svi.
– Dobro sine. Koliko u “civilizovanom” svetu košta jedna vožnja?
– Pa oko jedan euro – odgovorih kao iz topa.
– A koliko ti plaćaš?
– Ništa.
– Pa šta bre hoćeš za džabe!? Hoćeš još limun i vodu da ti donesu? Je li? Da te masiraju? A? S obzirom da je prevoz za džabe, odličan je!
– Ali?
– Šta ali, sine?
– Ništa tata.

Opet je njegov argument bio mnogo jači od moga.

I dok ovo pišem, setih se i prvog saveta koga mi je dao. Ostao mi je urezan negde u “malom mozgu” do dana današnjeg. Kao u kamen. Kao nešto što ne smem da zaboravim do kraja života. Kao nešto što će me nositi i na onaj svet.
Imao sam možda 10-12 godina. Ćale me je video kako sam trčao preko prelaza za pešake ne osvrćući se za automobilima.
– Sine, moraš da gledaš levo-desno, pre nego što prelaziš ulicu, pa makar i preko pešačkog prelaza.
– Ali tata, zašto? Pa ja imam prednost, oni moraju da gledaju – pravično sam se pobunio. Onako kako samo može da se pobuni jedna devica u horoskopu, kada se pomenu pravila i zakoni.
– Sine, slušaj me pažljivo. Moraš da gledaš.
Ćale me je pogledao, kao da je tražio što bolji način da mi objasni, a zatim nastavio:
– Znaš. Groblja su puna onih koji su imali prednost. Šta ti onda vredi to što si imao prednost? Ništa. Možeš da pogineš, ili možda još gore, možeš da postaneš invalid. I šta ti onda vredi tvoja prednost?

***
Voleo bih da mogu sada da ga pitam, da li na onoj strani ljudi poštuju prednost. Voleo bih ali ne mogu. Mogu samo da poželim da je moj tata otišao tamo gde se ne zaboravlja. Tamo gde je lepše i sigurnije čak i od mog srca.

—

*Rajsfešlus = patent zatvarač
**Lalamud = probisvet, neradnik

Tekst: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak