Branko Baćović

KADA TI JE AUTO DUŽI OD…

In Razmišljanja on 25 decembra, 2011 at 02:25

Stalno čekam da zaživim život punih pluća. Samo kako da znam da li je to to? U jednom trenutku pomislim:

– Da, to je to! Ja živim!
A u drugom psujem:
– Ne, to nije to! Još uvek dišem na škrge!
Znači, ako mogu da zaživim sa punim plućima, verovatno mogu i sa praznim. To je valjda tada kada kinem ili se zakašljem ili padnem na grudi dok skačem u vodu sa 5 metara ili dok skrećem sa pameti ili kada ugledam ljubav svog života. Biće da je to.

*
Izašao sam u šetnju. Nije imao ko da me izvede pa sam to morao da uradim – ja. Nisam čak ni lajao. Bio sam pristojan i nisam bežao sa uzice niti sam grizao mimoiduće šetače. Nije da mi je teško, naučio sam odavno da hodam uz svoju rođenu nogu, ali sam oduvek mislio da je šetnja socijalna kategorija. Uvek negde čovek ide. U grad, u prodavnicu, u božiju mater, u vojsku, u sve i svašta. Ide ali zajedno sa još nekim ljudima. Da ne ide sam. Da mu prave društvo. Zato nas zovu društvena bića.

Gledam oko sebe. Mnogi šetaju sami. To je kao neki sport za bogataše. Što više usamljenih individua to je bogatija zajednica. Više para između prstiju, manje prijatelja između grudi. Hodaju pognute glave zatopljeni u muziku koja dopire iz slušalica. Bele žice im vire iz ušiju kao bodljikava žica, kao granica između “mog” i “tvog” sveta. Ne diraj ti mene, kaže žica, pa neću ni ja tebe. Zato je žica bele boje, da se vidi i da potencijalnog socijalnog uljeza odvrati od bilo kakve namere. Ne sme da se čuje ni cvrkut ptica, ni žubor potoka. Ništa! To je ostatak prošlog i zaostalog sistema vrednosti. Danas smo svi online ili offline. Dostupni ili nedostupni. Svi smo na klik. I ako ne možeš da mi klikćeš u uvo, ako ne možeš da lajkuješ moj trenutni osmeh dok šetam, ne trebaš mi. Šta ćeš mi ti i takvi kao što si ti!

Kako znaš da si zaživeo punim plućima? Možda kada se snalaziš u vodi kao riba, ili kao ljubav u vatri, ili kao ptica u vazduhu? Ili kada si zmaj u svojim stremljenjima i hrčak u svojim milovanjima? Kada? Da nije možda kada si online, ili kada imaš kuću na tri sprata, ili kada ti je auto duži od pameti, kada imaš tri mobitela, kada se ne plašiš, kada možeš da pričaš svojim jezikom,  kada razumeju tvoj humor, kada te gledaju u oči i kažu – Gde si komšija?, – kada imaš 100 žena, kada nemaš ni jednu, kada imaš generala za muža, kada možeš da poblesaviš bez razloga, kada ustaneš ujutro i kažeš – Pa gde si majstore? Šta ćemo danas lepo da radimo? – Kada?… Kada? Pitam se ja. Pošto, ako je to tačno, neki ljudi će imati problem! Šta ako imaju samo dva sprata i jednu ženu, ili ako im je muž samo pukovnik… ili, ne daj Bože, ako su nedostupni na internetu?! Šta da rade u takvim slučajevima?

Šetam se i gledam kuće. Malo-malo pa mi pogled zaluta iza neke zavese. Nije da sam hteo da ugledam neku lepoticu kako se presvlači želeći da na njoj odmorim oči. Nije. Ako baš hoću da odmaram oči, mogu da gledam i sebe. Pa nisam ni ja za bacanje! Uglavnom, šetam i gledam. U nekim kućama ljudi sede i pričaju. Živi ljudi sa živim ljudima. Da čovek ne poveruje. Zamislite, ponašaju se kao da nisu u muzeju. Neki čak sede opušteno na terasi. Neverovatno! Potpuno ispostavljeni tuđinskim pogledima, vazduhu i suncu. Ti ostaci socijalizovanih ljudi sede i pričaju. Nisu povezani na Skajp, na Blajp, na Drajp preko Grajpa, na internet, interšit, interbljak…. Ni na šta nisu povezani! Samo sede i pričaju. To je “ona radnja” kada se dva subjekta gledaju u oči, otvaraju usta a da pri tom ne psuju i ne prodaju jedan drugome nikakve budalaštine. Samo pričaju, i da bude još “strašnije”, i smeju se!

Gledam u budućnost, kao pas u kosku. Evo šta piše u Zabavniku iz 2125 godine. Rubrika: Ripli – Verovali ili ne: Danas su u gradu dvoje ljudi pričali između sebe. To je skrenulo takvu pažnju da je morala da interveniše policija. Jedva je pronađen policajac koji nije povezan online za centralni kompjuter. Došao je da proveri o čemu se radi. Zašto ljudi pričaju? Poludeo je, ali nije znao šta da ih pita bez tastature! Misija je bila preteška za njega pa su pozvani i specijalci u pomoć. Oni su kablovima povezani sa centralnim kompjuterom, tako da ne može da im se dogodi da im socijalizacija “udari” u glavu. A za svaki slučaj imaju i šlemove, smrknute face i velike pucaljke. Svi u crnom kako doliči jednom asocijalnom specijalnom policajcu. Pošto je građanima pao mrak na oči, policajac u crnoj uniformi, je praktično nevidljiv. Pa šta imamo da se gledamo kada je sve na Guglu, Buglu i Tuglu. Tri brata, tri junaka asocalizacije.

Dakle, ne preostaje mi ništa drugo. Ako sâm ne provalim kako se živi punim plućima, moraću da pitam jednog od već spomenute braće. Oni to sigurno znaju!

Tekst: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak

  1. Prebrz i sve otudjeniji život. Ljudi koji se sve više zatvaraju, pod parolom „kvalitetnog provodjenja vremena“, motivisani grižom savesti zbog nedostatka istog i nedostatka pažnje koju bi posvetili najbližima.

    Onda dodju dani, kao ovi praznični, kad je moguće videti bez maskarade koliko je samih i usamljenih. I onih koji ne puštaju više ljudskost u svoj sistem.

    • Ovu priču sam prvo nazvao Puna pluća… i bila je upućena meni… gde se pitam kada ću zaživeti punim plućima… Izgleda kada sam zamenio naslov, da sam nekako priču odveo u druge vode… U otuđene vode… U brze, otuđene, hladne vode 🙂

      Možda zato postoje praznici, da se malo zaustavimo i pogledamo i ljude oko nas. 🙂

  2. Dobro jutro Branko 🙂
    Sviđa mi se kako si obradio temu otuđenja i asocijalnog ponašanja. Mnogo štošta učimo u školama i porodicama, a očito je da se propušta jedan važan momenat: empatija. Lako postajemo sebični, laktamo se ne mareći za druge, a onda, trenutke slobodnog vremena provodimo na netu, stvarajući lažnu sliku „prijateljske“ brige i druženja.

    • Zdravo…
      Pa neki put se i ja tako ponašam…
      Ja bih uveo sledeće predmete odnosno sledeće sadržaje.
      1) Govor znakova za gluvoneme (njih bi razumeli, a posledično i Kineze, Mongolce…)
      2) Porodica, dece, partnerstvo…
      3) Empatija, izražavanje osećanja, razumevanje…

      Ništa ti ne pomaže da znaš koliko je visok Mont everest ako si skot.

  3. Dobro je biti i sam sa sobom. U šetnju je lepše ići u dvoje, ali to podrazumeva i ćaskanje. E, sada, pošto retko šetam jer nemam sa kim, odnosno imam, ali, pravi razlog je MRZI ME, više volim da se družim sa blogerima. Eto, godi mi to društvo, što nikakone znaći da sam asocijalna ili nastrana. Preko dana, obavljajući poslove po gradu, ispričam se sita, pa dok kuvam ručak, ćutim, sem kad sočno opsujem u slučaju ispuštanja, prosipanja, lupanja i dr. Onda se okupi društvo na ručku, ćaskamo, smejemo se, ozbiljno pričamo i to je to.
    A i situacija u kojoj živimo, dovela je do raspada mnogih prijateljstava, što zbog dugova, što zbog besparice.
    No, živeti punim plućima, po meni, znači, biti zdrav i ne postavljati suviše visoke ciljeve.
    Kada padnem u bedaru, zbog nezadovoljstva ovim ili onim, šetajući nadrnada gradom, udjem u svoj topli dom i obuzme me neopisiva sreća. Taj topli dom, hrana, piće i iće, zdrava deca, e, to je ono „punim plućima“.
    Pozdrav tebi, koji uvek napišeš predivan tekst! Uživaj u ovoj nedelji i ŽIVI PUNIM PLUĆIMA! 🙂

    • Da, kada bi se bolje osećali u sopstvenom društvu bi bilo manje p..darija na svetu!
      Možda je u Srbiji nedostatak para uzrok za neko asocijalno ponšanje, ali šta reći za „zapadne“ zemlje.
      Mislim da je to više vezano za neki nedostatak vere u bolju budućnost.
      Kada te to obuzme, ubaciš se u neko letargično stanje i čekaš… ko som na dnu mulja… Pa kada postane gužva u mulju onda kreneš da sikćeš…
      Ovih dana sam recimo probao da kada sam u samoposluzi da sam nasmejan. Ne volim druge da gledam kako „ljuto“ koračaju okolo, pa verovatno ne vole ni oni mene kada to radim.

      Hvala… Uživaću… i probati da zaživim punim plućima 🙂

  4. Odlicno napisano Branko.Vreme je….da menjamo prioritete 🙂

  5. Odgovor je u ravnoteži. Izbalansiranosti. Od svega po malo, ničega previše. Kao dobra Francuska salata 🙂 .

    • Zlatna sredina je očigledno još uvek poprilično dobar lajtmotiv… 🙂

      • Branko, to bi neki krstili kao alijenacija i dezalijenacija. No ti si moj komentar shvatio kao „Ni vino ni voda“ 🙂 Nema problema ne hvali ništa ni bevendi a ni špriceru. U ostalom smatra se da je špricer balkanski izum. Enolozi bi možda digli glas, No „Svijetu se ne može ugoditi“. 🙂

      • More jok… nego kao stvar koju trebaš da razmisliš, odmeriš i sveobuhvatno reaguješ. I obično takve stvari nisu ekstremne pošto su razmotrene iz više uglova. Tamo gde je širina, ekstremizam nije rado viđen gost. 🙂

  6. Vrlo inspirativno, verujem da se vecina nas pronalazi u ovom tvom clanku 🙂

  7. Ma, jesi ti taj što je prošle godine zagovarao ljubav prema onlajnu, a ja ona što je bila donekle sličnih razmišljanja kao ti sada, a 🙂 Sve to ide u rok službe i samo se magarac ne menja, al’ ti si osetljivo ( prijemčivo ) stvorenje, rekoh ti već i zbog toga mislim da nikada ne možeš biti sam, ni ostavljen na milost i nemilost bilo kome, niti bilo čemu; usud je promišljati, raščlanjivati, indukcija, dedukcija, kapiš? Ja te, Brankoni potpuno razumem i verujem da ti nije baš lako, jer bilo bi puno jednostavnije kada bi kroz ovaj svet koračao sebično izbalansirano, a nijedan balansero ga do sad nije pokrenuo napred.

    i nemo’ sad da bidneš asocijalan ( prema meni, mi 😆 ) 🙂
    p.s.
    ća ja sad napriča, blage veze nemam, al’ tak’ mi došlo, naišlo, prišlo, sišlo i izašlo, jeee 🙂

    • Haha… dobro si se setila, da i nisam baš zagovarao online space hehe Znači, pamti se šta s pročitalo. Drago mi je.

      Neki put mi se čini d bi bilo dobro da se dobije (na kratko) mozak od Amerikanca (da se zna ovo je šala) pa da se čovek malkice odmori haha. Ali, kao što reče, svako svoj krst nosi (i polumesec, i davidovu zvezdu, itd. itd…), pa ga nosim i ja.

      Nema bidisanja ili ti bitisanja u asocijalnim vodama. Tako nešto probam da ne konzumiram 🙂

      ps
      Ma sve san te razumija, nima problema 🙂

  8. Hm…ima li ovo veze sa godinama? 🙄
    Omatorilo se izgleda! 😀

  9. Na svoju veliku radost imam celih mesec dana odmora od svega i svačega, pa tako i od online sveta. Zaključila sam za ovih desetak dana do sada da smo u stvari svi mi koji obitavamo u ovom svetu jako usamljeni, na ovaj ili onaj način. Tako je lepo živeti punim plućima. Uživam.

    • Dada… dosta puta dolazimo „na liniju“ ne bili pobedili usamljenost i zadisali… pa makar za to koristili i veštačka pluća… što je mnogo bolje od prepuštanja sudbini…

  10. Ja sam od onih samotnjaka koji vole da budu sami i to mi često nedostaje 🙂
    Odavno nisam šetala, tako kao ti u priči. Sve ima granice i samoća i druženje, samo treba naći meru 🙂

  11. uf kao da ne zivimo na istoj planeti
    po citav dan slusam i pricam sa ljudima
    sto zelim i ne zelim
    mnogo vise ono sto ne zelim
    nije valjda da ni u sumu ne mozes otici
    i biti sam za sebe i sa svojim mislima
    a da ne djelues asocijalno? 😉

  12. pa da
    u sumi je sve lijepo, harmonicno
    pa je sasvim normalno da si nasmijan
    🙂

  13. Odavno nisam procitala bolju pricu.Sa malo ironije, mnogo humora,ali i istine, zbuckao si pravi eliksir budjenja )))))

    Odusevljena sam…))))

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: