Kada ti život postaje statistika? Kada brojiš dane po udarcima, kada brojiš noći po neprespavanim minutama, kada gledaš svet kroz paklene naočari, kada lepa reč ne otvara nikakva vrata, kada psovke postanu uspavanke! * * *
Tada shvatiš da si statistički deo jedne velike porodice koja ne rađa život nego nasilje. Koja ne rađa milinu, nego strah! Koja ne rađa ništa lepo, ništa podržavajuće, ništa kreativno! Koja ne rađa želju po životu, nego bekstvo u ludilo, bekstvo u zatvorene kapke i nepostojeće svetove. Svetove bez prokletstva, boli i mržnje.
Za svako sranje imamo neke ʼbene ispite! Za svako znanje imamo neke učitelje. Imamo ih za sve i svašta. Za matematiku, za fiziku, za muzičko, za vožnju automobila, traktora, pa čak i za vožnju bicikla! Sve i svašta sem za Život! ʼBeš ti višu matematiku, ʼbeš ti 18-ti zakon termodinamike i visinu treće najviše planine u Japanu. ʼBeš ti najdužu reku u Tanzaniji i proizvodnju žita u Australiji. Više bih voleo da se zna da su Amerikanci pobili stotine ljudi uz pomoć struje, da Japanci truju vazduh svojom industrijom, da našim rekama plivaju frižideri, da su Australijanci otimali i odvodili aboridžansku decu od majki u ime boljeg života! Više se ceni činjenica da vozimo veliki automobil i imamo veliki TV sa 200 programa pored dugačkog bazena nego topla reč i razumevanje.
Bitnije je ku*čenje od nesebičnosti, bitnije pljuvanje od maženja! Kada je biti skot cenjenije nego biti drug, kada je biti malverzator, muljadžija, lopov i neradnik bitnije od poštenja… Kada je to bitno, tada je dečji plač iza zatvorenih vrata ili žensko cvilenje normalna pojava. Samo treba da pojačamo TV i stvar je rešena. Na TV-u je sve super: pevaju se pesmice, sviraju zvončići, ponavljaju se bajke… i sve je OK(1). Sve je u redu. Sve je na svom mestu. I to jeste tačno u slučaju da se nalazimo u paklu, ili u slučaju da smo otišli u “KK(2)” ili u tri lepe “PM”. Ali, nadam se, da se ne nalazimo u paklu, bar ne neki od nas. Tako da bi mi koji tamo nismo trebali da uradimo sve da ne dozvolimo pravljenje pakla u kome nije sve OK. U kome umire duša, umire telo, i umire nada.
Nemam ništa protiv tehnike, ali imam protiva maltertiranja. Svako od nas je sastavljen od duše, tela i intelekta. Škole trebaju da uče stvari prilagođene tim našim telima. Zato predlažem da se uvede obdanište i škola u kojoj se uči prijateljstvu, u kojoj se uči poštenju, ljubavi i nesebičnosti. Sistem koji ne glorifikuje, odnosno ne uzdiže isključivo telesnu lepotu, snagu i varanje, nego pomoć, razumevanje i poštenje. Zato predlažem da se uvedu: ispit zrelosti, ispit poštenja, ispit drugarstva, bračni ispit, roditeljski ispit… Da se učimo znakova za gluvoneme. Njih bi uključili u društvo a i mogli bi da razumemo, ukoliko to i drugi urade, sve ljude na svetu. Da se učimo seksualnom vaspitanju, dobroti, toleranciji i pomoći. Da se zalažemo da je ocena iz vladanja jedna od najbitnijih ocena, da je ocena iz drugarstva najcenjenija, da je ocena iz duhovnih vrednosti najpoštovanija. Da se zalažemo za svet u kome veličamo prihvatanje sebe onakvog kakvim nas je Bog, Univerzum ili Vaseljenja stvorila, svet u kome raditi na sebi i svom razvoju nije robija nego radost, nije muka nego veselje. Šta će nam znanje medicine ako smo kao Mengele(3), šta će nam znanje geografije ako smo kao Hitler, šta će nam lepo oblačenje ako smo kao Napoleon?
Frustracija se pravi od malih nogu. Frustriran roditelj “vaspitava”, odnosno, podiže decu koja isto tako postaju frustrirana. Neznanje stvara mržnju. Mržnja rađa netoleranciju i teror. Recite NE nasilju u porodici i recite DA novom sistemu vrednosti i novim školama. Školama koja će, povrh svega, da vaspitavaju i streme ljudskim vrednostima, a ne samo da uče i streme tehničkim znanjima. Ništa nam ne pomaže nov školski autobus u kome će nam deca biti maltretirana, ništa nam ne pomaže nov kompjuter i TV na kome se uzdižu seks, nasilje i pare. Ako nam uzmu dušu, ako nam ubiju nadu, nikakvo znanje o integralima nam neće pomoći da nam vrati osmeh na lice, da nam vrati izgubljeno detinjstvo i da odagna i učini da nestanu udarci, uvrede i omalovažavanje.
Recite NE nasilju i savremenoj džungli punoj ljudskih zverki, vukova i lisica! Recite DA školi ili kući, odnosno domu, koji nije Vaspitno popravni nego Vaspitno ljubavni!
(1) OK = “0 killed” = (Vraćajući se sa bojišta su neki vojnici upotrebljavali tu skraćenicu kao signal da u borbi niko nije poginuo)
(2) KK = krivi k…
(3) Jozef Mengele = nacistički zločinac koji je vršio stravične medicinske skperimente na ogromnom broju ljudi
Crtež: Danijel Trstenjak
Transformation 
Sve što si rekao/napisao u ovom članku je istina i sjajno je. Šta će nam značiti znanje ako čovečanstvu donosi strah i patnju?!
U svakom slučaju veliko NE nasilju.
Hvala…
Za svet bez nasilja… 🙂
Kada bi se sve nazivalo pravim imenom…
Možda bi bille stvari jasnije 🙂
Svidja mi se kako si obradio ovu temu!
Ne mogu da verujem da ljudi trpe maltretiranje, da ne mogu da traže pomoć, ne mogu da shvatim da nema ko da im pomogne. Kada bih znala da se neko u mojoj blizini maltretira, uradila bih sve što je u mojoj moći da pomognem toj osobi!
A one koje biju, pa, sramota me je da kažem šta bih im uradila!
Dudo, nije to tako jednostavno. Zlostavljanima je potrebna dugoročna pomoć, koja nekad seže kroz godine, a to su pojedinci slabo spremni. I slabo su spremni da čuju tako dugo nečiju bol. Sistem – šta reći, kako u kojoj državi. Blago žrtvi koja dobru državu ima 😦 .
Nije ništa jednostavno u životu. Dosta puta trebamo podršku… i ako ona zakaže u detinjstvu… postajemo pola čoveka bez oslonca… i počinjemo da se saplićemo… Tada obično trebamo nekoga… I ako postoji sistem… onda je nekako lakše.
To je toliko kompleksna stvar da bi se tek tako diskutovalo bez emocija. Kada se ličnost poremeti (iz bilo kog razloga) je posle teško bilo šta pametno uraditi. Mislim da je ipak najbolje to uraditi sa poboljšanjem školovanja i postupnim menjanjem sistema vrednosti. Da li je to realno… zavisiće od nas i budućih pokolenja.
Kao što si i rekao: za sve imamo edukacije, ali edukacija kako vaspitavati baz batina ne postoji! Za sve imamo testove- ali da li je neko sposoban da se stara i da vaspitava dete (jedno, a da ne pričam o devet…)- to ne postoji! Uvešćemo i Zakon o zaštiti dece- ali opet niko neće roditeljima pružiti alternativu.
Pa nekako imam osećaj da smo se okrenuli pukom materijalizmu i intelektualizmu. Duh i duša su zaboravljena kao komponenta/e naše ličnosti, odnosno tela, i zato zanemarena u školstvu kao i u društvu uopšte. A svi znamo šta se dešava kada se zaboravi i neodržava 1/3 bilo kog sistema.
Svoju decu ne tučem, ne maltretiram i nikada ne ucenjujem, tipa… e ako ti ovo, onda ću ja ono ili ako ne uradiš ovo, ja ću ono… Smatram da je ucenjivanje dece, po posledicama koje ostavljaju, jednake batinama. Svako od njih troje, da kažem i petoro, gde ubrajam i decu svoje sestre su lično od mene dobili par šljapki po dupetu, što verujem da je više bolelo mene nego njih, mene psihički, a verujem i njih isključivo psihički, jer su u takvim trenucima shvatili da su nešto mnooogo pogrešili. Razlozi su takvi da se pamte i svako od njih zna i dan danas zašto su dobili po guzi. Ne smeš da mi otrgneš ruku i pretrčiš ulicu i slično tome. Imam neograničeno poverenje u svoju decu, a poverenje se gradi. Veruju oni meni, verujem ja njima i tu nema pogovora. Jako mi je žao što nisam završila neku školu sa kojom bih mogla da radim neki posao koji se tiče vaspitanja dece. Društvo u kome živimo je toliko zastranilo da se iskreno plašim šta nam donosi budućnost, ali se ne plašim kako će se moja deca snaći u tom društvu, jer dobrota, ljubav, sloboda samo dobro mogu da donesu. Volela bih da nekako konkretno mogu da pomognem ugroženoj deci. Tema me je pogodila, pa sam se rasplinula u ovom komentaru, ali verujem da se razumemo.
Mene otac nije baš nešto posebno tukao… Ako se ne računa par šamara po zadnjici i jedan po faci. E taj jedan sam zapamtio veoma dobro. Imao sam oko pet godina i dosta puta sam se zacenjivao od (razmaženog) plača. Samo je još falilo da lupam nogama o pod i da vrištim. Posle tog šamara, se nisam nikada više zacenio od plača. Ne sećam se da me je ucenjivao, čak me nije ozbiljno nagrađivao ni za odlične uspehe u školi. Rekao je da ja školu učim zbog sebe a ne zbog nagrade. Kada mi je kupovao igračke ili tako nešto, to je bilo zbog mene i ne zbog uspeha u školi.
Najbolje što roditelj može da uradi za svoje dete je da ga nauči da „peca ribu“.
Uh, pogodila me je tema onako direktno baš 😦 . I sve češće imam potrebu da pobegnemo daleko od većine ovih tehničkih dostignuća, koja sve više životu uzimaju dušu. Stati u zaštitu žrtve nije jednostavno, jer vrlo lako možeš i ti postati žrtva a malo sistema je spremno da pomogne istinski. U školama nije da se ne uči, sticajem okolnosti ja to kod malog pratim baš od vrtića. Ali, ima nešto surovo u ljudima što deca instiktivno ispolje a odrasli tada ili prepoznaju i ulože trud da koriguju ili pothranjuju u skladu sa sopstvenim spamovima 😦 . Preteška mi je tem, višestruko, možda se vratim kasnije, kad malo „svarim“.
Treba u svemu naći balans… pa i u tehnici… u ponašanju… u socijalizaciji… A bez dobre osnove i uzora je to problematičnije… Zato bi trebalo, između ostalog, prestrukturirati školski sistem.
pa nije ti los ovaj text, ne
ali tu ti je samo djelimicna istina
ljudi su nasilniji nego sto si ih opisao
ako si blag
a sta su to ljudske zvijeri?
ljudi slicni vuku i lisici?
„jako si blag“
(steka mi j)
Hmmm… misliš da sam blag…
Pa, može biti.
Da, ljudi koji su još gori od vuka i lisice.
Vjih dvoje (lija i vuk) nikada ne lažu, varaju, manipulišu… itd, itd, itd i ne ubijaju iz zadovoljstva.
aha, jesi blag 🙂
a to je zato ..
hm, jucer sam nesto dobro procitala
kad budem imala malo vise vremena naci cu
pa cu prevesti
(na njemackom je)
nesto u stilu kako su ljudi u dubokom snu ..
In und trotz aller Geschäftigkeit – wieviel Verschlafenheit, wieviel Verträumtheit! Das wacht oft ein ganzes Leben lang nicht auf. Rüttelst du aber zu unsanft, so magst du leicht einen Stoß vor die Brust bekommen, wie von einem Schlaftrunkenen, den man vorzeitig stört. Tröste dich mit diesem »vorzeitig«. Und wer nicht aufstehen will, kann es wohl auch noch nicht, muß wohl noch – schlafen.
christian morgenstern
pa da pokusam prevesti
od toliko toga sto se jos ciniti mora-koliko je jos onih sto spavaju, sto sanjaju!
cesto se neki citav zivot ne probude.
ako ih prodrmas preblago, moze se desiti da ces u grudi udarac dobiti, kao od uspavanog
pijanice, cijem si spavanju pre vremena zasmetao.
tjesi se sa tom rijecju „pre vremena“. a onaj koji ne zeli ustati, i ne moze to sigurno jos, izgleda da mora jos spavati.
eto, ne znam hoce li ti se svidjeti i hoce li ti biti moj prevod razumljiv
a trudila sam se bas 🙂
<
E cooool tekst!
Vrlo je moguće da većina ljudi na neki način spava. Čeka da mu prođe život. Toliko se plaše, ili plašimo, da neki put jednostavno zaspimo i u snovima tražimo pomoć. Tražimo sigurnost. Tamo ne možemo biti povređeni, gladni, žedni, napušteni… zato često volimo da snevamo.
Veoma hvala za tvoj trud. Zanimljiv tekst. 🙂
pa da ima i toga sto ti kazes
to su oni sto nisu svjesni ni sami sebe
oni, znaci nemaju cak ni svjesnost za svoj zivot
al ovaj text ide jos dalje
neki ljudi su svjesni samo sebe i svog postojanja
neki su sebe i ostalih ljudi
a najmanje je onih sto su svjesni svega sto postoji
a kad nisi svjestan, ne mozes ni znati sta sve u biti cinis
a sto sigurno ciniti ne bi trebao
i naravno sto ne cinis a trebalo bi se 😉
Razumem… ali pošto smo sastavljeni, manje više, od tri tela: Duše, tela i intelekta… I ako uzmemo da razum spada pod intelkt… ostaju nam još dva tela… Ljudi se obično skoncentrišu na intelekt i telo… a dušu/duh zanemaruju. Zato mogu da postoje ljudi koji su „budni“ u ta dva tela… i svesno gledaju sebe, zanemarujući treće telo, zanemaruju time druge i u krajnjoj liniji i sebe. Kao da nisu potpuno budni. Tih je, pretpostavljam, najviše.
Ne mora bas sve da bude jednostavno, postoje stvari koje to nisu,ali jesu nesto na cemu bi trebalo raditi..odmah, sada, ma juce jos u stvari…
Pre tri dana snimila sam emisiju sa Vesnom Stanojevic- Sigurna kuca… Nismo ni svesni koliko nasilja je oko nas. Dete od 9 godina- decak, otvoreni prelom kljucne kosti… Pocinilac – otac! Kriminalac, potencijalni ubica, po meni! Da li je u zatvoru? E, nije. On je jedini u porodici koji privredjuje, tj zaradjuje pare, pa od cega onda porodica da zivi..? Koja porodica,eeeej? To je muciliste i gubiliste!
Veliko NE! Ogromno ne! Potpuno si u pravu. HAJDE DA URADIMO NESTO PROTIV TOGA!!
Osim individualnog plana, treba raditi na promeni svesti i početi govoriti o promeni školskog i socijalnog sistema i naravno porodice. Mi kao individue, jedino uvek možemo da ukazujemo na takve probleme i da postupno menjamo društvo. Ali, bez kritične mase, jednostavno ne ide. Evo, moj mali skroman doprinos je ovaj tekst. Ali primećujem da i on kao i jedan prethodni https://thetransformationblog.wordpress.com/2011/10/27/mojoj-devojci-su-grudi-ok-a-tvoje/ nailazi na medijsku ili čitalačku „blokadu“. Ljude mnogo više recimo zanima seks od ovakvih tema gde moraju više da se angažuju, bilo mentalno bilo fizički. Valjda misle da ne mogu ništa da urade, pa izbegavaju takve teme.
Objavila sam tvoj tekst na FB/u… i pojačala, nadam se pričom na tu temu…Ovde. ne bi trebalo stati…pozzz
Hvala… Znam, mora od nečeg da se počne. I ako se ne počne od škole i porodice, slaba vajda. Ali nažalost ljude ne zanimaju „teške“ teme… Posećenost seksualno konotiranih tekstova je neprimerno viša od ovakvih tekstova. Nešto slično sam doživeo i kada sam publikovao tekst „Mojoj devojci su grudi OK, a tvoje?“ Kada je takva površnost sa tekstovima, kakva je inače… Žene i decu tuku, a samo popularni maltretatori dobiju medijsku pažnju i to je sve. Kao da se ponosimo „čvrstom“ rukom. 😦 A volimo da sa ponosom kažemo kako smo „nebeski narod“ – kakvo licemerije. 😦
Kažem DA kući i školi! O nasilju se mnogo govori, a nedovoljno se radi protiv njega. Čak, mnogi ne prepoznaju nasilje ili vapaj žrtve ako nema modrica i polomljenih kostiju… Uglavnom se svodi na ono „od nas samih zavisi“… Nažalost, ožiljci na duši deteta trajaće zauvek…
Da, negde bi morali da presečemo Gordijev čvor… Inače će ožiljci da prave ožiljke… Samo gde naći toliko veliki mač?
Vratila sam se ponovo, tema mi ne da mira 😦 . Vidi, jako je sve to teško. S jedne strane nezainteresovanost ljudi za tudju muku, izbegavanje iste, kao zarazne bolesti, pa ako prežive žrtve – setićemo ih se opet i potapšati ih po ramenu. S druge strane, i kad zakon daje mehanizme, njih treba da primene ljudi, a ako ti ljudi imaju svest zaglavljenu na nekom nivou, zaludna rabota je to. Imovinska prava se stavljaju iznad prava na život i bezbednost. Demokratska prava na slobodno kretanje iznad prava pojedinaca da prežive. I da ne nabrajam dalje, sve je to tako nakaradno.
Ljudi funkcionišu mahom na dva principa:
– krvi, hleba, i igara
– ne ugrožavaj moj mali svet
U prvoj opciji, što senzacionalističkija tema, da može da se cokće i s gražavanjem vrti glavom, i time se kao dokazuje sopstvena moralna podobnost i „uzvišenost“ vlastitog života – utoliko bolje
U drugom slučaju – izvini, ali ne mogu svoje vedro nebo da kaljam mukom tvojom.
Škola. Rade šta mogu, često. Vezane su im ruke s jedne strane roditeljskim pristupom, s druge strane mehanizmima sistema. Škola danas nema mehanizme (makar ovde) da sankcioniše problematičnu decu, osim da ih, u slučaju nesaradljivosti porodice, prijavi centru za socijalni rad, na primer. A opet, i u okviru toga, i prosvetni radnik je samo čovek sa svojim predrasudama i nesavršenostima. Koliko samo začaranih krugova, na koliko nivoa.
Iskreno, mislim da je osnovno da se manje demokratski pristupa nasilju. Demokratska prava treba čuvati za one koji mu ne pribegavaju. I imati prostora za podršku onima kojima je potrebna. A to znači primenu prevencije, koja nije omiljena. Policija mahom ima ovlašćenja tek od trenutka kad se desi nešto što popunjava rubriku „crna hronika“. Do tada žrtvama se preporučuje: u se i u svoje kljuse. Sigurne kuće: ovde makar se čeka na mesto. Mogućnosti ograničene. I šta posle? Razne organizacije za pomoć žrtvama nasilja? Ma sjajno je sve to, ali ih ne uzimaju za ozbiljno ostale državne institucije, nemaju nikakve pravomoći.
Jadno, jadno je sve to u današnjem društvu. Iskreno rečeno, više od tog šireg delovanja, spas vidim u edukovanju dece da prepoznaju svoj životni put daleko od uloge žrtve, da, ako je to ikako moguće, izbegnu susret s nasiljem, da im to nikad ne bude opcija. U čoveku se iskonski biju opcija ljubavi i opcija nasilja. To je moguće videti na deci od malena, a šta će prevagnuti …
Izvini na dužini komentara, meni je ovo jako bolna tema i prilično sam ogorčena zbog opšteg odnosa prema problemima koje ona sobom nosi.
A neke lekcije su vrlo … pa, khm, recimo sugestivne? Ako idemo logikom da smo sebi izabrali da bsimo tako nešto naučili, ke-hm, zeznuta stvar,a odgovornost samo na nama. A svi samouci, nema škole gde se ta pamet unapred uči, pa kreneš da „odradjueš“ život tek kad ga izabereš i naučiš da ga živiš, da možeš bar smisaono da šegrtuješ :-).
Ostaje još pitanje da li je puno gradiva ili smo mi loši djaci.
Haha… pa i puno gradiva je ali smo i mi loši đaci…
A da je velika odgovornost na nama samima – je… i tu nema cile mile haha
Branko evo oficijelno da ti kazem, ne vredi vise da te komentarisem. Toliko si dobar, realan, adekvatan, toliko da prosto pozelim da su svi ljudi ovakvog razmisljnaja i da se kandidujes za predsednika. Od sad te samo nemo citam i odobravam. 🙂
Wau… kakav komentar! Hvala. 🙂
Ali tu i tamo ipak komentariši…
da vide da predsednički kandidat ima podršku od baze 😉
Nasilje stvara manjak ljubavi. Ako naučimo da volimo i osetimo da smo voljeni, nema potrebe za agresijom.
Da, onda je agresija skoro nemoguća… Problem, kao što nam je poznato, nastaje tada kada ne osetimo ljubav u osetljivim godinama (detinjstvo)… Zbog toga kasnije imamo problema…