IMA NEŠTO I U M*DIMA!

DMD* voleo bih da sam takav tip kao što je na primer on – Karate Kid, odnosno Karate Men ili u prevodu Karate čovek. Jedini problem je da, kada se njegovo ime prevede, mogu neki da pomisle da hoću nešto drugo da im radim, a ne da ih tučem. Na primer da hoću da ih tuc… Doduše kako se mi „častimo“ sa psovkama, za naše uslove bi to bilo potpuno primerno ime. Znači – onaj koji će totalno da te s*ebe. Na sve načine. Haha.

*

Ne znam koliko bi Indijanci, koji su veoma vodili računa koja imena daju kojim ljudima, bili zadovoljni sa mojim imenom. Koliko bi recimo Bik koji sedi bio zadovoljan da ja pokušam da mu promenim ime u recimo – Magarac koji (te) s*ebe ili On koji *ebe! DMD, šta me gledaš? „Kao“ ne bi se dopalo ljudima? A? „Kao“, niko, nikada u životu nije poželeo da bude nenad*ebiv u svakom smislu: fizičkom, intelektualnom, seksualnom, moralnom, poslovnom, ljudskom, bračnom, ljubavnom… itd. A?

Kao ne bi im se dopalo? Eeee, pa nisam siguran, jel znaš? Pogotovu ako ih je neko ugrožavao a oni nisu mogli da se brane. I onda se desilo – šta!? Sranje, frustracija i povlačenje u sebe. I što je najgore, obično bi se završavalo na agresiji koja bi se ispoljavala na onima koji su slabiji od njih. I tako se krug nastavljao. Nastavljalo se usrano kolo, kome se ne vidi kraj, u kome jedan drugome seremo po glavama. I zato su popularni Karate Kid, Brus Li (Bruce Lee), Švarceneger (Schwarzenegger), Van Dam, Bata Živojinović… itd. Eto zato. Kao da su hteli da nama, ili da tebi poruče – ti ne možeš, ali mi možemo! Kao da su hteli da se poistovetiš sa njima i da se, za vreme tih devedeset minuta koliko traje film, osetiš nepobediv i jak. Da bar tih jedan sat i trideset minuta, prestaneš da cupkaš u usranom kolu sa poluspuštenim gaćama i tužnom facom gušeći se u smradu svoje bede, i počneš da plešeš na pozornici osvetljenoj svetlima pravednosti i istine!

Uh, što bih ja ponekad voleo da mogu nekoga, tako kao oni, da premlatim. Nekog seronju, nikogovića. Zvizneš ga jednim karate udarcem – jaaaaaaa!!! – i jaja mu se razlete po majci Zemlji. Pa neka ih ona skuplja. Neka radi sada žena, kada je iznedrila takvog klipana. Dakle, vrisneš jedan „jaaaaaaa“ i bitanga nestane „kao rukom odnešena“. Milina jedna, kad ti kažem. Prosto se ozariš kada osetiš da je svemirska pravda u tvojim rukama, kada osetiš da si anđeo koji ispunjava svoju misiju. Dobro, šta me tako gledaš? Da, da, znam, znam – kada to osetim, onda mi, kao i mom prijatelju, neće trebati karate udarac. U onom trenutku kada je naučio karate, izgubio je želju da se tuče. Dobio je takvo samopuzdanje da je bio dovoljan njegov pogled da pretuče sve barabe koje su mu se našle na putu.

Vidiš DMD da znam, vidiš! Znam, da nije sve u karateu – ima nešto i u mudima!

—

*DMD = dragi moj dnevniče

Tekst: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak