DRAGI, DOBAR SI U KREVETU, ALI…

DMD* znaš ono? Bla bla bla – ALI. Sve je u redu dok se ne pojavi onaj famozni ALI. Ko još voli ALI, pitam se? Da li uopšte postoji neko? Šta me tako gledaš, kao da ne razumeš o čemu pričam? Pa znaš one fore u stilu: – Znate, ovo je u redu ALI…

*
E, kada to čujem ja se naježim. Ne znam kako ti, ali ja pošandrcam kada ga vidim negde u daljini, onako zaglavljenog u rečenici, zagledanog u zatvor plača, čemera i tuge. Ma trebalo bi njega u zatvor, majke mi! Gledam ja tako njega. Gleda utvara mene i kezi se. Kao da je sve što je bez veze na ovom svetu konendzovano, sakupljeno, skoncentrisano u ta tri slova – A-L-I.

ALI je razbijač, rušitelj, baraba, bitanga… koja te čeka iza škole da ti prebije ono malo dostojanstva što ti je ostalo od prošli put kada ti je opalio šamar i nazvao te malim ćoravim! ALI može da ti oduzme dah, da ti izmami suzu, da ti stomak raspara na dva dela i natera gomilu razularenih bizona da projure kroz tvoje debelo crevo i izlete kroz nos i udare te kroz slepoočnice kao betonski čekići, kao udarac isfrustrirane presrane duše koja pokušva svoj strah da otera pljujući druge, demonstrirajući silu i bahatost kao što majmun pokazuje dupe.

Ispred g. ALI je varljiv „med i mleko“, kao babini veštački zubi, kao dedina perika, kao mladost koja misli da je besmrtna i neranljiva. Iza njega je prah i pepeo. U sredini je monstrum socijalizacije – gospodin ALI. Stoji kao mač iznad vrata. Kao giljotina. Ili još neprijatnije, kao nešto što ne znaš kada će i ne očekuješ da će uopšte doći. On je podmukla zaseda, zavera socijalizacije koja udara kada se najmanje nadaš. Tu leži njegova snaga. U iznenađenju! Prvo sunce, cveće, potok i onda potpuno neočekivano BUUUUUM! On je veliki pucanj, prasak, grom iz vedra neba! Prvo je sve u redu, mir, grobna tišina, šum lišća… i onda odjednom – beng! Bambi je mrtav. Psi laju, lovac se vraća kući i malo kasnije na večeri svi kažu kako je Bambi ukusan. Bla-bla-bla… beng, mrtav Bambi! ALI je kao beng, kao pljas, kao tres, kao šamar. Lepa si ALI – beng! Volim te ALI – bam! Zaposlio bih te ALI – tres! Odlično je ALI – pljas! Ukusno je ALI – pljus!

Obično se ispred g. ALI nikada ne nalazi nešto slabo. Skoro nikada nećeš čuti:
– Ružan si ALI nema veze, glup si ALI zaposlićemo te… itd.
Skoro nikada! Mada bi možda tako bilo i bolje. Možda bi tada bio spreman na sve, u stilu:
– Nisi jak ALI si zato glup!

DMD bilo kako bilo… ja ne volim g. ALI i tačka!

DMB** ali neki put ALI nije ni tako loš. Na primer:
– Nisi lepa ALI ja te volim. Nisi bogat ALI ja te cenim. Nisi jak ALI si zato dobar.

DMD ti govoriš o dobrom g. ALI, a ja govorim o onom ALI koji je ubica socijalne komunikacije. O monstrumu koji se nalazi iza prividne lepote i čeka u zasedi. Eto, njega ne volim.

DMB ali…

DMD tišina! ALI je mali, gadan, prevrtljivi skretničar koji skreće značenja. Iza njega nije ništa više isto kao pre. Tako da čovek prosto poželi da prvo čuje lošu vest iza koje možda može očekivati dobru. Evo pogledaj na primeru „slabog“ i „dobrog“ – ALI:

A) Dobar si ALI otpušten.
B) Otpušten si ALI ja znam nekoga ko će da ceni tvoje kvalitete.

Dakle, uaaa, dooole „kralj ALI“, koji je prvo dobar a zatim slab. Živeo „kralj ALI“ – koji je prvo slab pa onda dobar!

DMB u tvojoj perspektivi uvek negativne stvari dolaze u prvi plan. Zamisli veliku umetničku sliku na kojoj postoji jedna mala beznačajna greška, često nevidljiva golim okom. Ti ćeš se prvo „uhvatiti“ za nju. Kod tebe nije bitna slika, bitan je detaljčić. Da li bi ti voleo da ti ljudi uvek prvo kažu šta je loše, pa te tek onda pohvale ili obrnuto?

DMD OK, bilo kako bilo ja ne volim ALI, a neki put ne volim ni njegovog brata blizanca. Pazi sada ovo! Akteri: devojka i momak. Vreme: posle prvog ljubavnog čina.
– Dobar si… – krene devojka, a momak poraste kao kvasac, osmeh mu udari u oblake, počne da pliva na talasima sreće, uspeha i ushićenja… dok u jednom trenutku njegov zanos ne zaključaju u zatvor debelih zidova ispred koga ti se smeje famozni ALI
– ALI… da li možeš još? – upita devojka!

Dečko je gleda, kao da si ga polio hladnom vodom. Hteo bi on „gore“ ali ne može onaj „dole“. Jedva uspeva drhtavim glasom da izgovori:
– Naravno dušo da hoću… ALI ne mogu!

Posle toga devojka gleda dečka, kao da je sada ona polivena hladnom vodom i odgovara:
– Sranje dušo… ALI nema veze, volim ja tebe i ovako!

Dakle DMD,  da li uopšte, posle ovih argumenata, postoji još neko ko voli ALI?

—
*DMD = dragi moj dnevniče
**DMB = dragi moj Branko

Priča: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak