Branko Baćović

DUŠA U KANTI ZA ĐUBRE

In Razmišljanja, Seta on 27 maja, 2012 at 15:27

Plašim se smrti. Naravno, zbog toga se plašim i života. Plašim se ljubavi, plašim se mržnje. Svega se plašim. Dojadio sam sâm sebi od tolikih strahova. Ne mogu više da se smejem. Teško gledam ljude oko sebe. Teško razmišljam, a još teže zatvaram oči. Niko ne čuje moje uzdahe. Možda zato što ih nema!? Nestali su iza velikog zida. Nestali su u prodavnici naivnih želja. Zašto je to tako, ako razumem svet? Zašto su propuštene prilike poruke anđela da prihvatim sebe? Ne znam. Da li sam mrtav, ili je samo sve mrtvo oko mojih strahova?

*

Mislio sam da nemam crno ispod duše, da nemam naslage skrame na plućima. Došao sam sa očekivanjima, odlazim sa očekivanjima, i još ne želim da se predam, mada su neke bitke već izgubljene. Od silne želje da ne kršim ratne konvencije, ja to ipak radim. Rušim mostove, a nove teško pravim.

Kriza je. Pa ne mislim na ovu materijalnu. Imam problem još kada sam prvi put progledao. Kao da život prolazi pored mene a ja ne želim da ga zadržim, ne želim da zaživim. Guram ga i dopuštam konfuziji da se igra sa mojom neodlučnošću. Plašim se grešaka. Na pozornici života, ja sam iza debele, crne, neprozirne zavese koja se vuče po zemlji. Teško se vidi iza magle neverovanja. Iza prašine u koju bežim, u kojoj mislim da ću naći intimnost zajedno sa rečima koje sam za života izgovarao. Rečima koje izgledaju kao pesma, ali to nisu. Njih je u stanju da osmisli samo čisto srce. Ja ga očigledno nemam. Ko je još video ovakve kao ja da imaju srce? Napravila me je mašta, i moram da se tamo vratim pre nego što postane ružno, pre nego odem na put bez povratka. Pre nego što dozvolim da uništim i zadnju travku na zemlji po kojoj hodam. Na zemlji koja je toliko očekivala od mene, a dobila uništenje tananih niti koje povlači sudbina. Niti koje od mog pogleda gore i nestaju u plamenu dok se otvara krov pozorišta i iskre gube negde između zvezda. Negde između neostvarenih želja koje svako nosi kada izađe iz fabrike novih nada. Jedno što ostaje je bol.

Kao da su me napravili da pravim nezadovoljstvo. Kao da su me napravili da nevinost drobim u prah. Plašim se. Plašim se uzaludnosti života i besmisla postojanja. Plašim se pogrešnih koraka, a u stvari se plašim da prihvatim to što jesam. Da prihvatim da sam još jedna igračka, ili još lepše, još jedna kreacija u Božjim rukama, koje probaju da naprave dušu iz atoma i molekula nasumice bačenih u prazan prostor između oblaka i ništavila, između ljubavi i mržnje.

Hodam iz kutije u kutiju. Muka mi je i povraća mi se. Ali ja nemam stomak. Ja nemam ništa svoje. Uspeo sam da uništim žicu po kojoj hodam iznad provalije. Ostao mi je štap pomoću kojeg držim ravnotežu. Ako i njega izgubim, poludeću u nastojanjima da ne poludim. Najbliži me gledaju a ja kao da se trudim da ih povredim. Zato sam tu gde jesam. Na dnu crne vreće pokriven ostalim nepotrebnim stvarima.

Ko želi nekoga ko izneverava? Ko želi nekoga ko pravi beznađe? Ko želi nekoga ko te u nebo odnese a zatim pusti da padneš? Ko želi? Verovatno niko u ovom prizemnom svetu željnom visina. Niko ne želi to što ja radim. Niko, pa ni ja. Plašim se. Plašim se svega. Jedino se ne plašim kada se smejemo zajedno – medvedić je za trenutak zastao, pogledao dečka u oči i nastavio – nemoj da me baciš, molim te.

Dečak ga je izvadio iz kante za đubre i dugo, veoma dugo, ga gledao. Neki kažu da ga još uvek gleda.

*
Priča: Branko Baćović

Crtež: Danijel Trstenjak 

  1. Ovo mi je stvarno odlično! Najbolje do sada!

  2. Gleda ga, sreli su nam se pogledi na kratko!
    Odličan tekst Branko! Pozdrav od baba Dude! 🙂

  3. najpre izvinjenje… komp mi je umreo skroz… očekujem da ga tokom sledeće nedelje moj cenjeni brat vrati iz mrtvijeh: )
    sad se malko šlepam na nekom 10-inčnom minijaturnom i jedva uspevam da se snadjem!

    a tvoju priču čitala dva puta i dalje sam bez pravog odgovora!

    bravo!!!

    a muziku mogu uvijek:)

  4. Još uvek verujem da igračke imaju svoj tajni život i dušu. I zato se trudim da one koje momak preraste udomimo nekud gde ih čeka puno ljubavi. Mukice, sve dečje strahove one pokupe dok ih male ruke stiskaju na granici izmedju jave i sna. A naše strahove … ko će naše strahove da skuplja? Smemo li da krijemo medvediće pod jastukom? I onda da s ehrabrimo rečenicom: „To se on boji, ne ja“ :-).

    • Dada… kao da igračke neki put imaju paralalan život… odnosno mi odlazimo kroz njihovo telo u paralelan svet… koga inače ne vidimo 😉 i tešimo se da se tamo negde, dešava tamo nešto… ali da smo mi sigurni 😉

  5. Svi smo mi, manje više, marionete, čije konce povlači ko zna ko…

    Ova tvoja priča me podseti na jedan moj tekstić http://exxxperiment.net/2010/11/08/u-ulozi-boga/

  6. Fantastično! Istinito! Ipak, bavljenje besmislom i prolaznašću života je najveći besmisao čovečanstva, košta mnogo, a ne rezultira ama baš ničim! Akcija rađa hrabrost i ubija strahove! U svakoj krizi je i prilika! Punim plućima sa raspoloživim resursima! Niko ne kaže da je lako biti srećan i zadovoljan, teško je, zahteva napor, konstantan trud, padanje i ustajanje, ali bar ima rezultat – a ja glasam za rezultat!

  7. Zato medvedić neće da ode u besmisao, ne želi da nestane, iako će jednoga dana da nestane… ali sada želi još da se smeje sa dečakom sa kojim oseća povezanost, sa kojim se zajedno smeju, zajedno plaču i spavaju… Da, nije lako biti srećan… i zadovoljan… zahteva trud i napor, padanje i ustajanje… ali jedino tada sledi rezultat… jedino tada… I zato i ja glasam za rezultat.

  8. DMB 🙂 pa ovo si fenomenalno napisao,
    malo drugacije od ostalog tvog pisanja,
    nekako iz duse, onako meko, pitko, pa mi se na tren
    ucini kao da me ima u tim nitima price. Bravo!!!

  9. Joj koliko li je kanti po svijetu u kojima se koprcaju duše, koje ni krive ni dužne gutaju sav nepriajtni zadah iz njih. Treba se iskoprcati i pobjeći iz tih kanturina i duše smjestiti u raj opojnog mirisa života.

  10. Mnogo…
    Mnogo je frustracije, nepoverenja, neverovanja, zameranja, reagovanja na prvu loptu… itd…
    Sve to može uticati na dušu… nažalost.

  11. Branči svaka čast!

  12. Sjajno, Branko, zaista! Tema za razmisljanje!

  13. Toliki pesimizam može da proizvede samo trenutak slabosti.
    Čovek je ljudsko biće koje se bori za svaki dah života.

  14. Jin i jang.
    U svakom belom postoji trunka crnog, kao što i u svakom crnom postoji trunka belog.

  15. oooo… Branko, divno! Kako je ovo lijepo čitati, ali ne i doživljavati. Vrlo promoćuran kraj!

  16. Haha… dada… hvala 🙂

  17. Odličan post!
    Pozdrav. 🙂

  18. Mene ova tvoja priča podsetila na mog starog ofucanog žutog medu, koga sam nosila svuda sa sobom… Ko zna gde je on završio, a možda bi imao nešto slično da kaže…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: