Kada su me devojke ostavljale –
plakao sam…
ali su tada suze bile drugačijeg ukusa.
Sada idu polako kao da znaju
da ovde nema popravnog ispita.
Ali on se ne plaši!
Više sam ja u strahu od neminovnosti!
Kupio sam nož kao da hoću da isečem
20 godina prebacivanja
koje me je udaljilo od sebe samoga.
Gledao me je
i uz osmeh prolaznosti –
odmahivao rukom.
Molio sam da prođe…
bol koji me je držao kao rak
i grickao moje nezadovoljstvo
nagomilano decenijama.
Kada ga prihvatim –
prihvatiću i sebe!
Transformation 
Ne znam jos uvek
da li ti to pricas sa mnom
ili se koprena poigrava
mojim zabludelim snovima.
Jos uvek ne znam
da li ti to zaista stojis
ili i dalje te to moja zelja sanja
moje srce,u snu budno.
Jos ne znam,
da li si dosao da mi oprostis
ili je to moj neuspeli beg
od sopstvene savesti…
Ti znaš da si uvek
u snovima mojim
Kada padnem
tvoj me osmeh digne
Oprosti sebi
lakše ćemo nebom leteti
Bela ptico,
kuda si pruzila svoja slomljena krila?
Zar ne vidis da prostora nema
da se ponovo vines u visine,
i da negde,u beskraju plavom,
poneses ime slobode i siline.
I uzalud glas tvoj tuzni pustas
i oci dizes beskrajnome svodu,
i zaludno sanjas tvoje sume meke,
svetlu i daleku,zeljenu slobodu.
I sve se gasi i rusi neprimetno,
svi letovi davni tvoga gipkog tela,
jer ti si k’o i ja zarobljenik ljudi,
u kavezu zivota,moja ptico bela.
Kavez joj slomi
pusti je neka leti
sa dlana će ti jesti
i srce ti nasmejati.
Vreme je čudo! Ono će učiniti svoje ali i ti moraš po nešto: prvo, staneš ispred ogledala i porazgovaraš sa onim tamo koji te bledo gleda. Očitaš mu bukvicu i biće ti lakše. Znam iz strašnog iskustva!
Da, vreme je naš najbolji i najgori drug 😉
Hvala mu da je bio, da jeste i da će biti vječan, kroz tebe i njegova djela dragi prijatelju! Bol za njim je bol ponosa, prkosa i vječnog bitisanja.Hvala svim našim precima zajedno sa tvojim plemenitim ocem, hvala im na svim djelima koja su ugradili u kule vječnih postojanja.
Bog da im dušu prosti…
Pa hajde da i ja prokomentarišem – pesmom.
SEN
Još uvek,
iznenada kad sretnem,
sedu glavu, sporog hoda,
i sa rukama na krstima,
mislim – Otac.
A dobro znam,
odavno sa majkom,
ruku pod ruku,
hoda lagano
nebeskom stazom.
Mojom stazom,
miris proleća.
I neki novi šetači.
Grobljanskom ulicom
sve samlja.
Staze su im
satkane od oblaka
naše su od sećanja
Jednog dana će se
prožeti
kao srce nadanja
divno!
Hvala…
Kada se od nekih stvari ne bezi,suocavas se sa njima,kada ti na srcu bol lezi,pises pisma divna..
Pa nekako je bolje ne bežati… pošto te suočavanje sačeka – kad tad…
Hvala.
Neka mu je večna slava
Amin.
Zao mi je zbog tvog oca i znam da nas sve ocekuje isti kraj.
Sto se tice stvari u kojima bi, rekla bih, trebao da se suocis sa samim sobom, bilo bi dobro s tim poceti sto pre. Verovatno je vise od pola zivota ostalo iza, a one godine koje su ispred treba provesti sto kvalitetnije, bolje i zadovoljnije.
Naravno, o svemu tome samo mi mozemo odluciti. Da li cemo resavati ono sto mozemo ili ostati zaglavljeni u nekom procepu.
Naravno…
Resavanje je resenje…
Trazenje zadovoljstva… a ne obrnuto…
Tako da… slazem se…