Branko Baćović

SRPSKOHRVATSKI JEZIK JE MRTAV!

In Satira on 15 februara, 2013 at 13:24

Crtež_Danijel Trstenjak

Da li se sećate Socijalističke federativne republike Jugoslavije? E, u njoj sam ja učio srpsko-hrvatski jezik. Učio, učio i teškom mukom naučio. Mislim na gramatiku. Doduše na poslednjem velikom kontrolnom iz dotične sam dobio četri-na-tri ili četiri-na-pet pa mi je učiteljica zaključila četvorku, što je za mene bio uspeh pored toliko kečeva! Pet iz pisanja, kec iz gramatike, pet iz sastava kec iz gramatike, pet iz seminarskog kec iz gramatike… Sve ocene lepo sabereš i u proseku je trojka.

***
Ćale se sve vreme, do tog kontrolnog koji mi je podigao prosek, vatao za glavu – u stilu: toliko mator a još ne zna da priča. Ma zezam se. Znao sam da pričam ali nisam znao šta pričam. I umesto da postanem političar, ja postao tamo neki bloger. Pa kao polu-pismen bi među njima imao bar neku prođu. Ovako – mrka kapa! Sve moraš da objasniš, pa da pojasniš, pa da odgovaraš na komentare, ma čuda jedna. Ako se nekome ne sviđaš, samo te elegantno izbriše. Ako mu se sviđaš, glasa za tebe stisnuvši na žuto-narandžastu zvezdu. Pa molim vas kakva je to boja!? Pre su bile crvene i znao se neki red, a danas… dejstvo da si „član foruma“ ništa ne znači.

Evo, ja sam član lokalne samoposluge, i šta? Ništa! Skupljam neke bodove, da bi na kraju dobio žvaku i mogućnost, ako me izaberu, da odem u banju na tri dana. Naravno uz doplatu. Doduše, imam šta da jedem, to je tačno. Ali zato pre kada si postao član, mislim „drug član“, imao si sve na tanjiru: i posao, i stan i pare i auto… A o hrani i da vam ne govorim. I dok su ostali možda i jeli govna, oni su jeli domaći sjenički kajmak, pasulj tetovac, novosadski paradjz… A danas? Danas i oni jedu s oproštenjem to isto kao mi pre, a mi jedemo japanski kajmak, holandski paradajz i slovenački pasulj. Možeš misliti. Isto sranje drugo pakovanje.

Ali nema nam druge. Pa zato smo se borili! Za kapitalizam. U kome svi lepo imaju mogućnost da zarade. Pa pogledajte samo zastave. U Srbiji možeš da zaradiš četiri „s“, da ne kažem nešto ružno. U Hrvatskoj imaš „s“ na kvadrat! U Sloveniji imaju „s“ do visine Triglava, u Makedoniji ga je toliko da je već sve otišlo u „k“ da ne kažem (eks)plodiralo. Još je u Bosni najbolje, tamo imaju para za ljiljane. A i lepo mirišu. Bar su imali, dok ih nisu pretvorili u žute zvezde.

E, šta sam hteo da kažem? Nemam pojma. Pričam, pričam, a ništa ne kažem. Pa lepo sam mogao da sedim u crnoj limuzini, smeškam se na izborničkim plakatima, a ne ovako. Ali šta ću kada sam na kraju krajeva naučio srpsko-hrvatski. I taman kada sam dobro utvrdio gradivo, on je izumro! Nestao! Niko više ne govori njime. Ne, ne, ne! Sada je srpski, pa hrvatski, pa bosanski, pa bošnjački, pa makedonski, pa slovenački, pa SBH, pa ćifurski. E da, i da ne zaboravim: crnski i gorski! Ima još i dalmatinski, pa zagrebaćki, pa beogradski, vojvođanski, hercegovački, istrijanski, štajerski itd… itd. Za svakoga po nešto. A tek ako ubacim podelu na ijekavicu, čakavicu, štokavicu, ekavicu, ikavicu i eventualno drekavicu, stvar dolazi do usijanja! Mislim, mi se razumemo, ali je to pakao za strance. Govorimo petnaest potpuno različitih jezika, a svi se razumemo! Njima jadnima ništa nije jasno. Mislim, nije ni nama, al ajde. Naši smo, pa kapiramo ponešto.

Zašto smo se razdavajali i tukli, ako smo isti narod, ako pričamo istim jezikom? E, da bi im pomogli i odgovorili (i njima i nama) na to zahtevno pitanje, morali smo da izmislimo nove jezike. I izmišljamo ih svaki dan. Umesto struje, automobila i frižidera, pardon hladnjaka, mi izmišljamo jezike. Pa brate mili bar ovu našu sposobnost „da pričamo a da ništa ne uradimo“ smo morali negde da upotrebimo. Ako ništa drugo a ono bar u tome. Pa ne mogu samo oni u foteljama. I mi smo u tome odlični! Tada nam se lica ozare. U stanju smo da pričamo danima i danima… uz pivce ili pivu, kavu ili kafu, juhu ili supu, hleb ili kruh… i da izmišljamo. E, tako smo u tom stvaralačkom zanosu ponovo izmislili i naš jezik! Koji se od drugih jezika sastoji u tome što je naš, a ne njihov. I taman kada sam se uplašio od pomisli da ću do kraja života da ostanem polu-pismen, pošto je moj jezik izumro a ovaj novi nisam (na)učio, naši ljudi su se dosetili i izmislili „naš jezik“ koga znam!

Eto. To vam je uvod ili predigra priče „Ujedinjene naše države“ koju možete pročitati ovde. Pa zašto sam je tamo stavio? Pa zato što je napisana naškim jezikom. Ova je napisana na našem, pa da se ne mešaju 😉

Priča: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak

  1. […] odnosno uvod u ovu priču, pa se nadam da će vam neke stvari biti možda i jasnije – “Srpskohrvatski jezik je mrtav!” Da nije na momente tužan, mislim na tekst koji sledi, bio bi još smešniji nego što jeste. […]

  2. Sasvim slučajno , baš sada pijem i pivo i pivu i kafu i kavu ( čekajući ne Godoa, već ručak) i,i baš mi je lego ovaj članak. Znaš, još malo ćemo se i mi sećati kako je nekada bilo a onda ćemo (možda) i mi to zaboraviti.

    • Drago mi je da ti je lego dok si pio kafu/kavu…

      Pa valjda je i to sudbina… ko zna… a kada se totalno zaboravi… teško se vraća… Kao što me jedan članak podstakao da napišem ovu priču… ima još jedan totalno lud… u vezi za istorijom i zaboravom… E o njemu ću neki drugi put.

  3. Bravo Branko!

  4. U mom kraju je, pre par meseci, zvanično u primeni još jedan jezik: Vlaški

  5. E, da… njega nisam mogao da se setim… Jel on ima bilo kako veze sa Šopskim? Verovatno nema 🙂

  6. Pazi sad, skroz glupa asocijacija, ali spada u istu korpu sećanja. Klizimo mi po tragu kroz šumu, lepo u kolni (takav je trag) i ja se okrenem i kažem: „Gde ste moji partizani?“ a osećam se kao Dimnjačar iz kapelskih kresova. Nasmejaše se samo odrasli članovi kolone,deca nisu imala pojma o čemu ja to. Ni ko su partizani, a još manje Dimnjačar. I mi ovde pričamo naški, on samo van matičnih granica valjda postoji. A deca … deca ko deca, igraju se na lokalnom, koji god da je. Taj najbolje znaju, dodje im kao esperanto.

  7. Pa jbg… mi smo kao otisci stopala na peščanoj plaži… dok se ne izgube pod talasima zaborava 🙂

  8. Nije jezik kriv što ljudi ne znaju da ga poštuju… Ipak, čovek treba da se uzdigne i iznad jezika… pa i iznad ocene iz gramatike. Važno je imati dušu. Sve ostalo prolazi.

  9. Branko,
    Srpskohrvatski jezik nije mrtav. Govorim i pišem – srpskohrvatski.
    I nikome iz Jugoslavije ili iz država koje su nastale ubijanjem Jugoslavije – ne moram da objašnjavam šta sam rekla ili napisala.
    Ali.
    Od kada Transformation nije samo Transformation, već su na njegovoj stranici i FBI, Tviter, Fejsbuk i razne druge ponude, strana se tako spoooroo otvara, sporo lista, kuckanje odgovora je još sporije (niko mi nije kriv što imam tako mator kompjuter, što sam i ja sve matorija, što nemam love da to rešim…) – izgleda da će, i pored sveg uživanja u čitanju Tvojih tekstova, Transformation ipak ubiti moj srpskohrvatski.
    🙂

    • Ovaj, kao i dosta mojih tekstova su satirično-humoristični…

      Tako da govorim o ljudima koji to savesno rade, ne bi li uništili jedne od temelja zemlje… a to je komunikacija…
      Kada ljudi prestanu da se razumeju, prestaju da su bliski, stvara se otuđenost i nerazumevanje koje dovode do nesuglasica.
      A kao što svi znamo – avadi pa vladaj. I za to „opisivanje“ koristim satiričan ton.

      A to što ja imam nalinkane ostale stvari nema nikakve veze sa težinom sajta… sada, kada se programi osavremenjuju im ubacuju dodatne mogućnosti koje dodatno čine sajt „težim“ ( ovom primeru WordPress)…
      Ja se u globalu trudim da moje slikice nisu teške… Osim kompjutera je bitna i veza. Ako je ona niskopropusna… prenos je isto slab što opet dovodi do problema.
      Tako da je rešenje: nov kompjuter i visokopropusna mreže (optički kabl). Znam da je to problem, pošto je povezan i sa parama… i jedino što ja mogu da uradim je da slikice pravim što manje. 🙂 da ne ubiju ničiji srpskohrvatski. 🙂

  10. Žurim da predajem naš jezik, ću ovo reći samo jednom 🙂 – da si postao političar, možda bi TI bio srećniji, ovako, MI smo srećni što si postao bloger i još mnogo štošta lepog. Tako da ću da podelim ovaj post! 🙂

  11. Ma jasno je meni da je tvoj tekst satiričan. Kao i mnogi drugi. Mislim da se kod nijednog teksta, pesme, nisam pitala – šta je pisac hteo da kaže?
    Očigledno je da sam ja preozbiljno napisala odgovor – ali htela sam da naglasim da ja i dan-danas uporno i govorim i pišem srpskohrvatski, ma kako ga drugi zvali.
    A šta mi se dešava sa kompjuterom, kada otvaram tvoje tekstove, zaista ne znam, nisam stručnjak, ali zaista se sporo otvara, a kada dodjem do željenog teksta, ne mogu lako da, kada pročitam deo koji je ispunio ekran, „skočim“ na nastavak teksta.
    Kod svih drugih sajtova, blogova, novina… – nema nikakvih problema. Sve se brzo otvara i brzo lista.
    I.
    Svaki put štikliram da želim da primam komentare koji uslede, kao i obaveštenja o novim člancima – a komentare nekada dobijem, a nekada ne.
    Ni ovaj put nisam tvoj komentar dobila, već sam zavirila preko gugla, tamo otvorila Transformation – i tako ponovo došla do tvog teksta, sigurna da si mi 100% odgovorio.
    Izvini što o svemu ovome pišem u ovoj rubrici, svakako tu ne pripada, ali tvoji tekstovi mi se izuzetno svidjaju (ovo pripada ovoj rubrici) i žao mi je što se u mnoge ne uključujem – jer jednostavno nemam strpljenja da čekam, čekam i čekam – da se uključim.
    Možda me FBI tretira kao virus?
    🙂

    • Haha… možda sam ja preozbiljno pročitao komentar? 😉

      Pa ne znam šta li mu je…

      ne može ništa FBI blog da mu odmaže… oba su napravljena u wordpressu… jedino da se nije umešao pravi FBI…
      kao u onim teorijama zavere… pa nešto muti 😉

    • Nadovezacu se na Zdenkin problem.

      Danas proveravam blogove koje pratim u rubrici „READER“ tj „Blogs I follow“ i desava se sta ? Koji god blog da sam probala otvoriti dobila sam – corak. Do sad sam na sve blogove koje pratim mogla uci iz pomenute rubrike, od danas – nix.

      Poruka koja se pojavljuje je:
      „WordPress.com is no longer available.
      This blog has been archived or suspended for a violation of our Terms of Service.
      For more information and to contact us please read this support document.“

      To znaci da niti jedan od vise od 100 blogova koji me zanimaju nije dostupan. Mislim, sta reci… ?!?

      To vazi i za tvoj blog Branko.

  12. Na pravi sam i mislila.
    A da neka zavera jeste – jeste.
    🙂
    Opet nisam primila komentar na svoju e-poštu.
    Opet sam Te „izguglala“.
    I opet ću, znam.
    I nije mi žao.
    Volim da Te čitam.

    • Haha… pa ne verujem da su baš mene našli… obično dvorske zezatore puštaju da pričaju 😉
      E, stvarno mi nije jasan taj problem… ali je verovatno neka sistemska greška. I Agroekonomija ima nekih problema… pa ne samo sa mnom.
      E… drago mi je 🙂

  13. Koliko god da mi se je dopala ova istinita priča moram ustvrditi da su našim brojnim jezicima i njihovom narečjima te njihovom konačnom razdvajanju najviše kumovali, a tko drugi negoli političari, ljudi finog izgleda, slatkoriječivi i naoko dobri, a gle na kraju svi oni govore istim jezikom, odlično se razumiju, nema među njima niti trunke nerazumijevanja.

    Oni govore istim jezikom, mi svi ostali različitim jezicima, a kao mačke u Februaru svi se prokleto dobro sporazumijevamo, ali ne zahvaljujući njima, već zahvaljujući ljudskoj bliskosti. 😉

    • Pa svi znamo onu izreku da je politika k… Ja tvrdim da politika nije k… 🙂 Ali se u potpunosti slažem sa vama, odnosno tobom, da su razdvajanju najviše kumovali političari i sitni profiteri. Zavadi pa vladaj je najbolje rešenje za one zemlje koje ne možeš porobiti. Velike sile se lepo igraju, a mi lepo plešemo sa političarima na čelu. Oni kolo vode. A to kolo obično završava u njihovim vikendicama, kućama, limuzinama… i da ne nabrajam. Tako da… kada sede naši političari na jahtama… nemaju bogzna šta ni da pričaju. Srču, pardon piju koktele i smeju (nam) se. Ako im vratimo osmehom, koji nije ciničan, možda bi ih totalno zbunili. Možda i ne bi, ali svakako bi se mi bolje osećali. 😉

  14. Evo da i ja rečem koju na ovu „tugu“ moju….Nekad bio genije Vuk zvali ga Sefanović-Karadžić napravio i ujedinio sve ove „naše“ jezike u jedan koji smo zvali zna se kako, a danas nam ne ide baš nikako.Elem što neznaju ovi savremenici što im je činiti, elem ni sami sebe više ne shvataju, a da o razumijevanju i ne govorim, oni se prihvatili ko pijan plota pa štancaju nove jezike, a na kraju će sve pogubit u okeanu EU.Nećemo da kukamo, da se brukamo, nego sa ponosom da vičemo:Koliko jezika znamo, toliko valjamo! Blago nama postašmo „kurentna“ enciklopedija jezika.Pa u zdravlju i veselju da je čitamo i novih jezika još naučimo.

  15. Shvatam satiru. Smesno mi bas i nije, sto je (mozda) i razumljivo jer poticem iz te Juge koje vise nema, a koju i dalje smatram svojom (nasom, vasom, necijom…) rodnom grudom, a stvarnost znamo kakva je. I dalje mislim da je moj osnovni jezik srpsko – hrvatski. U danasnje vreme svi koji misle slicno mogu da se, pri popisu, izjasnjavaju samo pod ostalo. A u javnosti (usmeno)… pa nece se bas uklopiti u tendenciju (naglasenog) negovanja razlicitosti, a „ubijanja“ onoga sto nekad bese.

    • Dada… da nije na momente tužno bilo bi smešno. Razumemo se ali ne govorimo istim jezikom. To ti je komunikacioni apsurd koji je mnogo dublji i složeniji nego što smo mi u stanju da razumemo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

<span>%d</span> bloggers like this: