Branko Baćović

DIZAJNERI BOGOVI A KOMŠIJE ROBOVI

In Razmišljanja on 21 aprila, 2013 at 21:04

Crtež: Danijel Trstenjak

Dizajneri ili bolje rečeno oblikovalci, nisu, i ne mogu da budu Bogovi. Znam da bi mnogi od njih hteli, ali džaba. Oni jednostavno, 100% garantovano, nisu Bogovi. Ali, pošto su božja bića, kao svi mi, mogu da prepoznaju neke božje iskre i da ih pretvore u ovozemaljske oblike.

U prirodi se mogu naći raznorazni oblici koji se odslikavaju u oblikovanju – od totalnog haosa do jasnih i fokusiranih ideja. Što je nešto jednostavnije, sažetije i preciznije – znači da iza toga stoji neka energija koja je sve sabrala, oduzela, razmislila, prepoznala, obradila i predala nama na korišćenje u jednostavnom, prečišćenom obliku koji nosi poruku prilagođenu određenoj ciljnoj grupi. Bez obzira koliko rešenje izgleda jednostavno, iza njega stoji promišljeno razmatranje različitih aspekata kao i vreme uloženo da se ti pogledi na svet predstave u što sažetijem i jednostavnijem obliku tako da budu što bolje shvaćeni i prihvaćeni od što većeg broja ljudi.

Jednostavno rečeno, što je nešto prefinjenije i prečišćenije to je jednostavnije za upotrebu, kao na primer azbuka. Niko ne kaže: »vidi kako je to prosto, pa to bih i ja mogao u kafani na salveti da nacrtam«, nego se svi hvale kako jedino mi imamo pismo koje je tako jednostavno, prečišćeno, najbolje i najednostavnije na svetu! Međutim na našim prostorima se jednostavnost ne ceni, kao ni usredotočenost na bitne stvari. Ceni se bahatost u oblicima, hvalisanje u cenama, šarenilo u bojama i nekakovost* odnosno nekvalitet u izradi. Bitno je da šljašti, nije bitno kakvu poruku nosi, niti je bitno kako je kakovostno napravljeno i oblikovano.

Sa nipodaštavanjem se odnosimo do takvih stvari sve dok ih neko drugi ne napravi i dok mi isti, ili bar većina nas, ne odemo u radnju da ih kupimo. Našem prvom komšiji nećemo platiti da napravi nešto jednostavno i kvalitetno odnosno kakovostno, ali ćemo zato kupiti od nekog stranca to isto. Kao da razmišljamo: »taj stranac zna kako se radi, i tom strancu ja ne želim da mu crkne krava!«. Kako mi znamo da taj stranac zna a da komšija ne zna – ja nemam pojma, ali znamo! E, a onda se bunimo kada neko drugi o nama misli isto, pa dođe do nas, ne bili mi za njih nešto radili, pošto sigurno mi to činimo mnogo bolje nego njegove prve komšije – i tako petsto godina. Onda se bunimo, a kada treba da cenimo našeg komšiju – ne možemo. Zašto? Pa verovatno zato što smo mi, daleko unaokolo, najpametniji. Možda možemo da priznamo da tamo negde daleko postoji neko ko je pametniji od nas, ali blizu nas – nema nikoga i tačka! A kada taj strani pametnjaković ipak dođe, onda se bunimo. Onda nam je kriv svetski poredak, ukleta sudbina, kojekakve zavere i zakulisane igrice itd. itd. Tada postaje glupaković kao i naš »dobri« prvi komšija.

Slično se događa i sa dizajnom. Ono što komšija napravi je bez veze. Čak ni ono što komšija prodaje nije bog-zna-šta, ali ono što ja kupim tamo negde – e to je odlično, to je „the best“! Možemo da prihvatimo da je dobro nešto napravljeno negde tamo daleko, kao što prihvatamo da je Bog negde tamo mnogo daleko. Možemo da prihvatimo da smo čak i mi napravljeni po božjoj zamisli i da smo pametni kao sto bogova, ali komšija – komšija nikako ne može biti pametniji od nas! Pa vidi samo govnara šta je napravio! I zato komšiju treba staviti na vrbu, u lance, na stub srama – dok se ne promeni i postane kao »mi« koji smo izoblikovani odnosno izdizajnirani po božijoj slici, ili bar dok ne postane kao »ja« koji bi bio najbolji predsednik, general, selektor, fudbaler, pevač, direktor…

– Sve bih bio, samo da mi daju vlast! Onda bi videli kako bih »ja« preoblikovao celu zemlju, kako bih »ja« redizajnirao celu planetu, kako sam »ja« najbolji dizajner – kako sam »ja« Bog! »Ja«, samo »ja« i niko drugi! »Ja«, koji sve umem i mogu! »Ja«, »ja«, »ja«!… »Ja« koji sve znam, sve, sve, sve!… jedino ne znam ko je onaj čika u belom mantilu.

—-

*Kakovost = Način kako je neka stvar napravljena.

Tekst: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak

  1. Potpuno si u pravu, sjajan post. Juče je blogerka Jelena Bogosavljević pisala o prijateljstvu i imala je neki sličan ugao gledanja. Nešto kao, ok, lepo je kada prijatelj tuguje sa mnom, ali ume li se iskreno radovati sa mnom…?
    Ovde imamo još “lepši“ primer – primer komšije…

    Čitam ponovo i razmišljam – pa, da, niko nije prorok u sopstvenom selu. 🙂
    Ali, ono što posebno pozdravljam u ovom tvom tekstu je to što si me naterao da razmišljam u pravcu da se ovo stanje može popraviti jedino ako se počne od sebe samog…

    • Hvala…
      Neki kažu… da li ume da ćuti sa mnom?…

      Naravno… jedino možemo sebe da menjamo…
      Ne možemno očekivati da se promeni ceo svet i da se prilagodi nama… a mi ništa da ne uradiumo i da ne preuzmemo nikakvu odgovornost…

  2. Kad se dobra ideja od srca podeli, ona se umnoži, kao pečurka na kiši, ispod koje se redom skrivaju mrav, vrabac, miš, pa na kraju i petao i zec i još se čude kako je tako velika pečurka da svi pod nju stanu. Porasla je od … iskrene želje. Mnoge segmenta ove teme sam živela i živim, suviše overdozirano d abih još i komentarisala. Samo da primetim: tužno je BAŠ 😦

  3. Tužno je ako ne prepoznamo svoje slabosti, da mislimo da nama potrebe ne trebaju, nego očekujemo da se svi promene… i ne samo da očekujemo… nego neusmiljeno i zahtevamo…

  4. Uglavnom većina reaguje kao što si ti napisao, naročito u onom delu „da sam JA vlast“. I sama upražnjavam tu rečenicu kada popizdim od neke informacije koje nema veze za mozgom, onda tako reagujem.
    No, što se tiče dizajna, sve je istina. Važno je da je to „nešto“, napravio „poznati čika“ ili „teta“ i odmah je NAUČNO FANTASTIČNO, bez obzira da li je STVARNO lepo.
    Pričala mi je sestričina kako izgledaju rasprodaje u firmiranim kućama. Kada se otvore vrata prodavnice, uleće se unutra i važno je samo NEŠTO zgrabiti i zagrebati do kase. Nije bitno ni da li ti se svidja ni da li je tvoja veličina, važno je imati KOMAD poznate firme.
    Zato me i nervira što su svi uniformisani. Ako poznata faca ponese neki modni detalj, odmah isto oblače „svi“, bez obzira da li toj osobi dobro TO stoji, ili ne.
    Niko više nema „muda“ da ponese nešto što niko ne nosi. Jedna od retkih je bila Sladjana Milošević i Josipa Lisac, koje su proglašavane „ćaknutim“ zato što su totalno drugačije od drugih. Ali, one su bar obeležile jedno vreme!
    Pozdrav! 😀

  5. Pa valjda svi mi želimo… ili bar većina da smo mali Bogovi… ili veliki… I onda mislimo da nam je dato eksluzivno pravo na ispravnost, tačnost, istinu… a neki put nam je teško i formular u opštini da dobijemo… ne da ne umemo s jednom ribom ili hlebom hiljade da nahranimo… nego ne možemo ni sebe same… ali bez obzira na to… mi volimo da solimo pamet… A što se tiče dizajna… sve smo rekli haha… ko nije u kalupu taj ispada iz igre… Globalno selo ili globalna zajebancija… videćemo…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: