Branko Baćović

FRUSTRACIJA

In Razmišljanja on 2 juna, 2013 at 06:02

Crtež: Danijel Trstenjak

Kada me neko ili neka povredi… uvek pomislim kako to nije ona ili on. To je frustracija. On ili ona su u tom trenutku otišli negde… između neba i zemlje. Negde daleko od kostiju i kože. Negde gde mogu da se stide svega šta radi njima njihova frustracija, ili ne… Čuju se zvuci bubnjeva u daljini. Oni nikako da se vrate. Slušaju ritam. Ako im se toliko dopadne muzika iza kulisa, može da bude opasno. Mogu da ostanu tamo i da se nikada više ne vrate.

Znam ja da nisu oni ti zbog kojih me boli… ali boli. A ne bi trebalo. Pošto njih nema. Samo kora od čoveka. Samo ludilo. Ludilo koje, ako dugo potraje, može da preraste u bolest. A kao i svaka bolest i ova je opasna. Možda najopasnija. Ona ubija naviše, najgore i najstrašnije! Ubija, odnoseći sve pred sobom. Duša ostaje otkinuta, prekinuta, zakinuta za život, za pravu perspektivu. Bubnjevi lupaju i ona više ne čuje samu sebe. Ne vidi svoje telo od košmara. Svoje oči, svoje misli. Zato se kaže da je čovek bezdušan. Ali nije, samo su bubnjevi toliko jaki da više ne čuje život. Ne vidi ga i ne oseća. Samo ritam. A ritam bez smisla je samo buka. Frustracija raste, oči gube sjaj a duša polako postaje gluva, slepa i slaba, kao lahor koji je nekada bio orkan. Nemoćna kao zvižduk u odnosu na grmljavinu sa kojom je ušla u telo sa obećanjem utisnutim u duhu da će da se bori za svetlo – za mir i povezanost.

Kada se ljutim, kada sam izvan sebe, tada i moja duša izlazi napolje da sluša bubnjeve, da sluša haos umesto da gleda život pravo u oči. Vičem, ona beži, onda je vraćam svetlosnim konopcem i probam da je zavežem za mirnoću, za sabranost, za sebe. Da ne bih bio nekome prazna kora bez odgovora i topline. Da ne bih bio ono što ne želim da budem.

Znam, kada me neko povredi… nije ona ili on. To je frustracija. On je, ili ona je negde sa muzikom, sa ritmom dok je telo sâmo sa tupim zvukom u slepoočnicama koji mu magli pogled i čini ga tupim za druge. Znam ali ipak boli. Znam da je telo tada prazno i da duše nema. Ali kako čovek može da ne voli nekoga ko voli muziku, ko voli bubnjeve?

Ne znam. Valjda ne uviđa od sopstvene frustracije.

Tekst: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak

  1. Ovo je napisano posebnim perom.
    Boli.

  2. Svaki uvid je po jedno pero u paunovom repu 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: