Branko Baćović

BRANKA BADŽEVIĆ I PRST SUDBINE

In Autobiografska on 15 septembra, 2013 at 21:15

Foto_BrankoBacovic_CB_aliasBrankaBadzevic_OK

Razmišljajući kako da dam ime ovoj priči tiho sam otvorio vrata tajanstvenom svetu u kome je zapisano sve o nama, od momenta kada smo udahnuli reski vazduh fizičkog sveta pa sve do momenta kada smo ga izdahnuli ostavljajući svoje telo da istrune i imena da se pamte.

Dogodilo se, mnogo pre Harija Potera, (tako da je svaka sličnost naslova priče sa naslovima knjiga o njemu potpuna slučajnost) u danima kada su koševi bili veza između nas i svetle budućnosti koja se nalazila negde na nekom oblaku kuda su obično završavale naše lopte, i dok smo čekali da se nebo smiluje i vrati nam omiljeni sportski rekvizit, krajičkom oka, ugledah ortaka koji se vraćao iz centra grada u naše veliko prigradsko naselje, noseći ispod miške blok za crtanje.

„Pero, gde si bio?“, upitah ga.

„Na pripremama za prijemni u dizajnersku školu“, odgovorio je.

Već sutradan ujutru bili smo u autobusu, on je pričao o tome šta će se toga dana dogoditi a ja sam gledao osunčane zidove kuća ne slutivši da gazim tajanstvenim stazama novog života.

„Sranje“, pomislio sam u sebi dok sam, posle tri dana priprema i dva dana prijemnih ispita, gledao istaknut beli papir koji se lelujao na vetru.

„Ne mogu da nađem svoje prezime, neverovatno da sam bio toliko slab, ne mogu da verujem, ne mogu da verujem…“, mumljao sam, sebi u bradu, dok sam čitao abecedni spisak na staklenim vratima škole koja su u tom trenutku bila nalik nepremostivom bedemu između mene i ljudi koji su imali sreće i znanja da budu primljeni.

„Antonijević Goran, Aleksić Milena, Andrović Dragan, Badžević Branka, Begić Safet, Colarić Ljuba, Đukičević Bogdan, Elmer Zorica, Gačić Milutin“… nerazgovetno sam, po peti put u sebi, ponavljao imena, i bez obzira koliko sam želeo da vidim i svoje, nije ga bilo, ali se zato sa papira kezila neka Branka, i kako niko nije znao ko je ona, odlučio sam da se ipak pojavim i vidim da li je greška ili nije, u jednoj od učionica, na usmenom iznošenju rezultata testova. Profesor je ušao. Zavladala je tišina u pratnji pet najdužih minuta koje sam do tada video.

„Antonijević Goran“, uzviknuo je profesor.

„Ovde“, neko je rekao.

„Aleksić Milena“, zvaničnim glasom nastavljena je prozivka budućih članova škole.

„Ovde“, začuo se rezak ženki glas.

„Andrović Dragan“, profesor je očima šarao po glavama nadobudnih srednjoškolaca ne bi li uhvatio Draganov pogled i „stavio“ ga u dnevnik pored njegovog imena.

„Prisutan“, odgovorio je Dragan zadovoljno se smešeći.

„Badžević Branka“, odjeknulo je ime i odbivši se od beline zidova zaokružilo nekoliko puta po prostoriji zaustavljajući vreme.

„Ako se sada javi, ubiću se, propašću u zemlju pa neka me nadolazeća pokoljenja dizajnera izvlače, mene sada više nema, ja ne postojim, samo sam svoja senka koja će se tiho provući kroz ključaonicu i pobeći negde gde niko neće saznati da sam ikada poželeo da budem kreator novih oblika,“ mislio sam u sebi i zajedno sa svima ostalima uzaludno tražio Branku. Sekunde su se lepile za moje slepoočnice, tišina je virila iza klupa, profesor je glumeći noja izbacio svoj vrat naćulivši uši ne bi li čuo nežan ženski glas; i baš kada je muk postao toliko neizdrživ, kao za pokerskim stolom, tako da si mogao njime razbijati prozore, zabrundao sam četiri slova koja su me označila, ako ne za ceo a ono bar za pola života.

„Ovde!“, prolomilo se učionicom.

Svi su pogledali u mene. Posle nekoliko trenutaka zbunjenosti, počeo sam da objašnjavam da sam moguća žrtva teorije zavere, ili međugalaktičke šale koja se događa u univerzumu baš kada se najmanje nadamo, ili krađe identiteta koja će kasnije, sa kompjuterizacijom postati tema za filmove, ili suludoj teoriji, da sam u stvari – ja Branka Badžević, glavom i bradom, samo da se nekoliko slova tiho ušunjalo u snove promenivši mi pol i roditelje. Na moju sreću i na zadovoljstvo ostalih učenika, koji su dobili povod za smeh, ovo poslednje je bilo tačno.

Dosta godina ranije, dok sam još bio mali, ujak me je posle povratka iz Francuske prozvao Baki. Taj nadimak sam ponosno nosio dugi niz godina, sve dok društvo u celini nije počelo da krizira. Posledica je bila takva da su određeni subjekti između sebe počeli da se dozivaju sa „Baki sine“, što je u prevodu sa slenga značilo nešto kao „Zdravo brate“. Nisam osećao da sam u srodstvu sa njima, tako da sam rešio da se zovem jednostavno – Branko Baćović. Ja možda i jesam tako odlučio ali drugi nisu, pa su počeli da me zovu, a i danas me oslovljavaju sa nekim od sledećih imena: Baćko, Baćoni, Baćo, Branče, Brančilo, Brane, Branislav, Bakija, Baćković, Bačević, Baćević, BB, BeBe, B… Neka imena su mi prijala više, neka manje, ali nijedno nije imalo toliko veliki uticaj na moj život kao Branislava Badžević koja se pojavila u odsudnom trenutku moga života, uhvatila za ruku i odvela u (svetlu) budućnost grafičkog dizajna, u kome i od koga živim već više od dvadeset godina.

Branka, Pero*, profesori i drugari dizajneri, hvala vam.

—-
*Svi događaji su istiniti, jedino sam imena (sva osim mog) promenio… Znate kako se to obično radi u romanima , TV serijama i filmovima.

Priča: Branko Baćović
Foto: Astrid Wenker
Design: Branko Baćović 

  1. Pa onda neka kažu da život ne piče romane, ili barem novele… 🙂

  2. Zanimljivo. Ćini mi se da si odlično izabarao poziv.

  3. Više nisam siguran ko je koga izabrao…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: