Borba za život je teža od borbe za smrt!
Zbog toga bi svako mogao da dobije medalju za hrabrost.
Naše duše su toliko male i uplašene,
da i najmanji korak zavređuje i dodatnu nagradu.
Ali avaj!
Svaki dan imamo mogućnost da ih primimo.
Ali ih dosta puta ne primećujemo.
Slepi smo, gluvi i bezosećajni.
Na sve načine probamo da pobegnemo što dalje.
Odupiremo se neverovatno snažno.
Sedimo u suzama negde u našim mislima i čekamo.
Dok jednog dana ne shvatimo
da smo pobacali na milijarde medalja
i proćerdali nagradu!
I ma koliko nam neko sa strane dovikuje:
„Uzmite medalje! Uzmite nagradu!“
Moramo sami da pružimo ruke i prihvatimo
medalju koju neki zovu…
TRENUTAK
I nagradu koju neki zovu…
ŽIVOT!
PS
I zato…
zahvalimo se stvaraocu za svaku medalju
i oberučke prihvatimo nagradu!
Pesma & foto: Branko Baćović
Transformation 
Dodje to tako, s godinama, kada shvatiš da je život – život („po lotrici gor, po lotrici dol“), a medalje su – trenuci.
Hvala i na ovom stihu:
„Moramo sami da pružimo ruke i prihvatimo
medalju koju neki zovu…“
Šteta što nam u globalu to teško ide 🙂
Sve znamo, al kasno…
Kako ide ona pesma?
Nikada nije kasno da se…
Za neka razmisljanja mislim da je zaista potrebno vreme. Sretan je onaj ko uspe da dosegne visine kojima odise tekst iznad. Neki nikad ne shvate, a ima i onih koji mnogo ne ukljucuju mozak te sa manje opterecenja prolaze kroz zivot. Kako god bilo, kad zivot prihvatimo takav kakav je, sa medaljama i bez, on postaje jednostavniji i, cini mi se, lepsi.
Sve u svemu dosta stvari zavisi od nas samih… i naseg pogleda na iste…