ANTOLOGIJA SAVREMENE KNJIŽEVNOSTI MANJINA U SLOVENIJI (srp, slo)

(SRP)
Sa zadovoljstvom mogu da napišem da su se dve moje pesme i priča našle u prvoj „Antologiji savremene manjinske i doseljeničke književnosti u Sloveniji – IZ JEZIKA U JEZIK“, u kojoj je izabranih 34 u konkurenciji od više od 120 autora, koji pišu svojim maternjim jezikom (Izdalo: Društvo slovenačkih pisaca).

Navodim citat iz uvoda u Antologiju: „O prozi Branka Baćovića kourednik za srpski jezik kaže da je u pozadini naracije spontano naslikana slika minulog vremena države, koje više nema. Sa te tačke se neurotično digresiran stil pisanja može lako interpretirati kao nekakav simptom, kao nešto posttraumatično. To takođe može da važi i za njegovu zanimljivu poeziju“. U kojoj meri je opis precizan – presudite sami.

 *

1975-ta – SVETLO NA KRAJU TUNELA

Ova pesma je posvećena svim dragima koje sam znao i koji su napustivši ovaj svet ostavili tragove na mom srcu.

***

Mama je plakala.
Baka je plakala.
Tata je plakao.
Pas je plakao.
Sestra je plakala.
Tetka je plakala.
Logoraši su plakali.
Jesen je plakala.
Prošlost je plakala.
Ja sam plakao.
Svi smo plakali, samo se deda smejao iz groba.

***

Deda nije hteo da plače.
Nije mogao od osmeha i radosti.
Smejao se bodljikavoj žici.
Smejao se kumu što ga je izdao.
Smejao se nemačkim ovčarima koji su režali.
Smejao se gasnoj komori i novom životu.
Smejao se proleću i svakom uzdahu.
Smejao se mučiteljima, znajući da će im smeh biti potreban.
Smejao se kartama na zelenoj čoji.
Smejao se muci koju je pobedio.
Smejao se svakom danu koga je dobio.
Stalno se smejao.
Jedino je plakao tada kada je shvatio da nam je tajnu smejanja odneo u grob.

***

Volim da gledam u odsevu plavičaste vode kako život ističe iz mene.
Pre svoje smrti treba da sakupim sve osmehe kao leptirove.
Ako ostanem poslednji, imaću dosta vremena da pronađem tajnu
i na krilima je odnesem dedi da vidi da nismo umrli nenasmejani.

 

SVE ŠTO SE POŽELETI MOŽE

Stranac je kašljao u noći,
kao moj tata.
Taj zvuk ga je oterao
na drugu stranu,
odakle me ponekad
pozove telefonom.
Kao sinoć.
Rekao sam:
– Pa gde si ti, ćale? –
Kao mnogo puta do sada
dok mi nije proletelo
kroz glavu da je mrtav.
Počeo sam da plačem.
Mislim da je on odgovorio
da je dobro,
kao i uvek.
Tada sam se probudio.
Onako kako se čovek budi
kada više ne može da spava –
u znoju bez odgovora,
ali zadovoljan
što živi u snovima,
u kojima je sve moguće –
čak i to
da njegov otac više
ne puši
i da je srećan.

 

NISAM SE PLAŠIO TEKSAŠKOG KROMPIRA

Nisam se plašio kada nas je komšinica Milica gađala jajima. Bežali smo levo desno i nije bilo problema. Nije bilo problema ni kada je to radila krompirima. Nije. Pa ipak smo bili deca bivših partizana. Ili bar većina od nas. Izbegavali smo krompire kao što su naši stari fašističke rafale.

Nisam se plašio ni nekih babskih priča da će mrak da te odnese ako ne budeš dobar. More kakav mrak! Mi smo bili deca realsocijalizma i nama niko ništa nije mogao. Ništa! Ni realan a kamoli virtualan svet koji tada još nije ni postojao! Nije on ali jeste međugalaktički. Bitke se NISU dešavale tamo negde u našim glavama i kompjuterima, nego NA našim glavama i sve je bilo tako realno. Pogotovo zvezde i galaksije koje smo videli svaki put kada je teksaški krompir komšinice Milice kojim slučajem završio baš na tvojoj glavi. Aman Milice, pa šaraj malo, šaraj, zašto uvek da jâ dobijem čvorugu!? Doduše, odlasci u široki svemir nisu dugo trajali. Čim smo izbrojali sve zvezde smo se vraćali na tvrda realna tla našeg bloka ušuškanog između dve reke koje su tekle, kao i naša svetla budućnost, negde od trulog zapada u neko daleko more. Tvrdo realno tlo je bilo belo, sa crvenom zvezdom u našim glavama kao i budućnošću ovenčanom smehom i suncem. Realno ili nerealno, sunce nas je grejalo mnogo jače nego današnji smajlovi sa bledunjavih ekrana.

Nisam se plašio ni kada me je budio noću njen televizor koga je slušala naglas zato što je bila nagluva. Nisam se plašio ni kada sam dobio zabranu izlaska u dvorište zato što je rekla mom tati kako me je videla da sam ljude gađao praćkom. Mogla je ona mom tati svašta da ispriča, ali ja se nisam plašio. Nisam i tačka! Pa kakav bi ja bio vitez da je jedna komšinica bila u stanju da me uplaši. Pa moj tata se nije plašio bunkera, zašto bih se ja plašio zabrane. Bilo mi je samo malo krivo što nisam mogao da igram fudbal. Dobro, bilo mi je i malo više krivo što ostali vitezovi nisu najeb…, pardon nagrabusili, nego su nastavili da daju golove. Ali… da li sam se plašio? – Ne, nisam!

Nisam se plašio ni kada je postala baba. Nije postala baba zato što je dobila unuke, nego zbog starosti. Nisam ni tada kada je dolazila da se žali što sviram trombon kada je vreme odmora. Ne. Pa neki put sam baš tada i počinjao da sviram da bi ona mogla da me prekine. Više sam voleo da me gađa krompirom dok sam igrao fudbal. Nisam ni kada me je budila u sedam sati ujutro da donese novine. Tata bi samo zavrteo glavom, svaki put kada je video da me je probudila, i govorio:

– Nemoj sine da se nerviraš, Baba Milica je sama, ovako ima osećaj da smo jedna familija, da neko sa njom deli časopise i svetske probleme.

Moj tata je bio lekar, tako da je baba Milica delila sa njim i sve zdravstvene probleme i to priviligovano. On je skinuo „dr.“ ispred svoga imena sa pločice na vratima, tako da niko nije znao da je lekar osim nje. Bila je to njena mala tajna i jedini trač koji nije nikom želela da ispriča. Sve ostale priče su buktale kao požar iz njenih usta, ali je ovu ljubomorno čuvala za sebe.

Nisam se plašio, ni tada kada sam porastao, da će neko da mi ukrade auto. Nisam, pošto je baka Milica bez prestanka pratila dešavanja na ulici. Uvek je bila korak ispred FBI-aja i OZNA-e. Uvek! Nisam se plašio ni kasnije kada je počelo bombardovanje. Kao da je imala direktnu vezu sa generalštabom. Redovno je obaveštavala moga tatu, tako da se on uredno sklanjao na vreme u sklonište. Bili su kao ratni drugovi. Moj tata, baba Milica i braon trake na prozorima koje je ćale zalepio da se staklo od udaraca bombi ne bi razletelo po stanu.

Nisam se plašio ni za tatino zdravlje. Znao sam da će me, ako se nešto desi, baba Milica obavestiti, kao što me je obavestila gde da kupim najbolju tečnost za skidanje tragova od braon traka. Nekoliko puta sam probao noktima i vodom da ih skinem ali bezuspešno. Prljavština nije htela da ode kao ni sećanje na brujanje aviona koji su preletali iznad moje glave i odlazili da bombarduju moj grad. Bio sam daleko i na sigurnom, ali su suze bile blizu i nesigurno su se slivale niz moje obraze. Ja sam imao suze a tata je imao baka Milicu koja je pazila na njega, kao i on na nju.

Nisam se plašio, ali mi je bilo krivo. Krivo mi je bilo što su bombe padale po mom detinjstvu, po mojoj ulici, po mom gradu, i po mom tati. Znao sam da je on u skloništu ali sam isto tako znao da mu je srce bilo na vetrometini. Bolelo ga je što mu je majka poginula za zemlju koje više nije bilo. Bolelo ga je što je poginula za svetlu budućnost koja se više nije videla od senki aviona, a najviše ga je bolelo što smo mi, njegova deca, morali da napustimo zemlju u potrazi za nekom drugom budućnošću bez rata i sirena. Nije mu se sviđalo ni to što nije bio u stanju da nam donese tu svetlu budućnost nego smo bili primorani sami da je tražimo po svetu baš kao što je i on sam morao da je traži, ostavši veoma rano, bez roditelja.

– Rat ne ubija samo ljude – govorio je – rat ubija i nevinost.

Nisam se plašio da će biti sam ni kada je počela kriza, kada su ljudi masovno ostajali bez posla. Nisam. Ja sam mu slao pare a baba Milica mu je pravila društvo. Nisam. Sve dok pred smrt nije rekao kako se plaši smrti. Nisam. Sve dok, malo kasnije, baba Milica nije nestala. Komšije su rekle kako misle da ju je neki čovek, koga je zamolila da pazi na nju, prevario. Kako joj je uzeo stan a nju negde odveo u neki podrum. Kako se to ne bi desilo da je imala decu. Kako se to ne bi desilo da je moj ćale bio još živ. Do tada se nisam plašio. Nisam. Sve do trenutka dok se nisam uplašio… samoće…

Tekst i fotografija: Branko Baćović

 

(SLO)
Z velikim veseljem lahko napišem da sta se dve moji pesmi in zgodba našle v prvi „Antologiji manjšinske in priseljenske književnosti v Sloveniji – IZ JEZIKA U JEZIK“, v kateri je vključenih 34 od več kot 120 avtorjev, ki pišejo v svojih maternih jezikih (Založnik: Društvo Slovenskih pisateljev).

Navajam citat iz spremnega besedila Antologije: „O prozi Branka Baćovića sourednik za srbski jezik meni, da je v ozadju naracije spontano orisana slika nekega minulega časa države, ki je ni več. S te točke se nevrotično digresiranje pisave lahko interpretira kot nekakšen simptom, kot nekaj posttravmatskega. To lahko velja tudi za njegovo zanimivo poezijo“. V kakšni meri je precizen opis – lahko presodite sami.

 

1975-ega – LUČ NA KONCU PREDORA

Ta pesem je posvečena vsem, ki sem jih poznal in so mi bili ljubi in ki so z odhodom s tega sveta pustili sledove v mojem srcu.

***

Mama je jokala.
Babica je jokala.
Oče je jokal.
Pes je jokal.
Sestra je jokala.
Teta je jokala.
Taboriščniki so jokali.
Jesen je jokala.
Preteklost je jokala.
Jaz sem jokal.
Vsi smo jokali, le dedek se je smejal iz groba.

***

Dedek ni hotel jokati.
Ni mogel zaradi smeha in veselja.
Smejal se je bodeči žici.
Smejal se je botru, ki ga je izdal.
Smejal se je nemškim ovčarjem, ki so režali.
Smejal se je plinski celici in novemu življenju.
Smejal se je pomladi in vsakemu vzdihu.
Smejal se je mučiteljem, vedoč, da jim bo smeh še potreben.
Smejal se je kartam na igralni mizi.
Smejal se je trpljenju, ki ga je premagal.
Smejal se je vsakemu dnevu, ki mu je bil dan.
Kar naprej se je smejal.
Jokal je edinole takrat, ko je dojel, da je skrivnost smejanja odnesel s seboj v grob.

***

V odsevu modrikaste vode rad gledam, kako mi odteka življenje.
Pred svojo smrtjo moram zbrati vse nasmehe kot metulje.
Če bom zadnji preživeli, bom imel dovolj časa, da najdem skrivnost in jo na
krilih odnesem dedku, da bo videl, da nismo umrli nenasmejani.

Prepesnila: Sonja Polanc

 

VSE, KAR SI LAHKO ZAŽELIŠ

Tujec je ponoči kašljal
kot moj oče.
Ta zvok ga je spravil
na ono stran,
od koder me včasih
pokliče po telefonu.
Kot sinoči.
Rekel sem:
– Ja kje pa si, stari?
Kot že tolikokrat do zdaj,
dokler me ni prešinilo,
da je mrtev.
Začel sem jokati.
Zdi se mi, da je odgovoril,
da je dobro,
kakor vedno.
Takrat sem se zbudil.
Tako kot se človek prebudi,
ko ne more več spati –
v potu, brez odgovora,
vendar zadovoljen,
ker živi v sanjah,
v katerih je vse mogoče –
še celo to,
da njegov oče več ne kadi
in da je srečen.

Prepesnila: Sonja Polanc

 

NI ME BILO STRAH TEKSAŠKEGA KROMPIRJA

Ni me bilo strah, ko nas je soseda Milica obmetavala z jajci. Bežali smo na levo in desno, noben problem. Noben problem tudi, ko je to počela s krompirjem. Nak, noben. Saj smo vendar bili otroci bivših partizanov. Ali vsaj večina med nami. Krompirju smo se izmikali tako, kot so se naši stari fašističnim rafalom.

Ni me bilo strah niti vraž, da če ne boš priden, bo prišel bavbav in te odnesel. Flance, kakšen bavbav! Bili smo otroci realsocializma in nam nihče nič ni mogel. Nič! Niti realni, kaj šele virtualni svet, ki takrat še niti ni obstajal! Slednji pač ne, je pa zato tisti medgalaksijski. Bitke se NISO dogajale tam nekje v naših glavah in računalnikih, ampak NA naših glavah, in vse je bilo tako zelo realno. Še posebej zvezde in galaksije, ki smo jih videli vsakokrat, ko je teksaški krompir sosede Milice po kakšnem naključju končal ravno na tvoji glavi. Za božjo voljo, Milica, meči malo oči, meči, zakaj moram vedno jaz fasati buško?! Že res, da odhodi v širno vesolje niso trajali dolgo. Takoj ko smo prešteli vse zvezde, smo se vrnili na trda realna tla našega bloka, stisnjenega med reki, ki sta tekli, prav kakor tudi naša svetla prihodnost, nekje od gnilega zahoda proti nekemu daljnemu morju. Trda realna tla so bila bela, z rdečo zvezdo v naših glavah in prihodnostjo, ovenčano s smehom in soncem. Slednje pa, najsi bo realno ali ne, nas je grelo veliko močneje kot današnji smajliji z medlih ekranov.

Ni me bilo strah niti tedaj, ko me je ponoči prebujal njen televizor, ki ga je poslušala na glas, ker je bila naglušna. Ni me bilo strah niti tedaj, ko sem dobil prepoved izhoda na dvorišče, ker je povedala mojemu očetu, da me je videla, kako sem s fračo streljal ljudi. Naj mu je povedala karkoli, pa me ni bilo strah. Ni me bilo in pika! Kakšen vitez bi pa bil, če bi me lahko soseda prestrašila! Mojega očeta ni bilo strah bunkerjev, zakaj bi bilo torej mene prepovedi. Malo mi je bilo sicer žal, da nisem mogel igrati nogometa. No dobro, še malo bolj mi je bilo žal, da ostali vitezi niso nafuk-, pardon, nasankali, ampak so še naprej dajali gole. Ampak … ali me je bilo strah? Ne, ni me bilo!

Ni me bilo strah niti tedaj, ko je postala stara mama. Stara mama pa ni postala zato, ker bi dobila vnuke, ampak zaradi starosti. Ni me bilo niti, kadar se je prihajala pritoževat, da igram na trombon v času počitka. Včasih sem ravno takrat sploh začenjal igrati, da bi me lahko prekinila. Ljubše mi je sicer bilo, da me je obmetavala s krompirjem, ko sem igral nogomet. Ni me bilo niti, kadar me je zbujala ob sedmih zjutraj, ker je prinašala časopis. Očka je vsakokrat, ko je videl, da me je zbudila, samo zmajal z glavo in rekel:

– Nikar se ne razburjaj, sinko, stara mama Milica je sama, tako ima občutek, da smo družina, da nekdo z njo deli novice in svetovne probleme.

Moj očka je bil zdravnik in torej je stara mama Milica delila z njim tudi vse zdravstvene težave, in to privilegirano. S ploščice na vratih je snel tisti dr. pred svojim imenom, zato nihče razen nje ni vedel, da je zdravnik. Bila je to njena mala skrivnost in edini trač, ki ga ni marala nikomur povedati. Vse ostale zgodbe so plamenele kot požar iz njenih ust, ampak tole je ljubosumno hranila zase.

Ni me bilo strah, da mi bo kdo ukradel avto, ko sem zrasel. Ni me bilo, ker je stara mama Milica nenehno spremljala dogajanje na ulici. Zmeraj je bila korak pred FBI in Ozno. Zmeraj! Ni me bilo strah niti pozneje, ko so začeli bombardirati mesto. Kot da bi imela direktno zvezo z generalštabom. Redno je obveščala očka, tako da se je lepo pravočasno umikal v zaklonišče. Bili so kot kakšni vojni tovariši. Moj očka, stara mama Milica in rjavi trakovi, s katerimi je oče oblepil okna, da se šipe zaradi bombnih eksplozij ne bi razletele po stanovanju.

Ni me bilo strah niti za očkovo zdravje. Vedel sem, da me bo stara mama Milica obvestila, če se bo kaj pripetilo, tako kot mi je povedala, kje naj kupim najboljšo tekočino za odstranjevanje sledi, ki so jih puščali rjavi trakovi. Nekajkrat sem jih poskušal odstraniti z vodo in nohti, vendar brez uspeha. Umazanija se ni dala pregnati, tako kot tudi ne spomin na bobnenje letal, ki so mi nad glavo letela proti mojemu mestu, da bi ga bombardirala. Bil sem daleč in na varnem, toda solze so bile blizu in so se mi negotovo zlivale po licih. Imel sem solze, očka pa je imel staro mamo Milico, ki je pazila nanj, tako kot je tudi on nanjo.

Ni me bilo strah, bilo pa mi je žal. Žal mi je bilo, da so bombe padale na moje otroštvo, na mojo ulico, na moje mesto in na mojega očka. Vedel sem, da je v zaklonišču, prav tako pa sem tudi vedel, da je bilo njegovo srce obstreljevano z vseh strani. Bolelo ga je, da je njegova mati padla za državo, ki je ni bilo več. Bolelo ga je, da je padla za svetlo prihodnost, ki je zaradi senc letal ni bilo več videti, najbolj pa ga je bolelo, da smo mi, njegovi otroci, morali zapustiti domovino, da bi poiskali neko drugo prihodnost brez vojne in siren. Ni mu bilo všeč niti to, da nam svetle prihodnosti ni zmogel sam prinesti, ampak smo jo bili prisiljeni najti sami, prav kakor jo je moral najti tudi on, ko je zelo zgodaj osirotel.

– Vojna ne ubija samo ljudi – je pravil – vojna ubija tudi nedolžnost.

Ni me bilo strah, da bom sam, niti ko je nastopila kriza, ko so ljudje množično ostajali brez dela. Pač ni me bilo. Očetu sem pošiljal denar in stara mama Milica mu je delala družbo. Pač ni me bilo. Vse dokler mi pred smrtjo ni rekel, da ga je strah smrti. Pač ni me bilo. Vse dokler ni, kmalu zatem, stara mama Milica izginila. Sosedje so bili mnenja, da jo je neki moški, ki ga je prosila, naj skrbi zanjo, prevaral. Da ji je vzel stanovanje, njo pa zvlekel v neko klet. Pa da se to ne bi primerilo, če bi imela otroke. Pa da se to ne bi primerilo, če bi bil moj foter še živ. Do takrat me ni bilo strah. Pač ni me bilo. Vse do hipa, ko sem se prestrašil … samote …

Besedila in fotografija: Branko Baćović
Prevedla: Sonja Polanc