Branko Baćović

KADA BIH ŽIVEO HILJADU ŽIVOTA

In Razmišljanja on 19 novembra, 2014 at 12:37

Kada bi mogao da proživiš hiljadu puta isti život, šta bi promenio ili promenila? Da li bi poljubio devojčicu u trćem tri… ili dečka u petom dva? Da li bi dozvolio sebi da budeš takav kakav si bio ili bila, ili bi bio bolji ili lošiji?

Kao da znaš koja su merila dobrote. Ili bi saznao u petstotom životu koga nisi zaboravio, a mogao si, ali nisi hteo, da bi popravio. Da bi se oslobodio svih zamišljenih uzroka krivih misli izvitoperenih u tvojoj glavi željnoj mira i spokoja. Željnoj jasnoće i bezgrešnosti u svetu u kome je greška jedini način učenja da tvrdoglavost i ego ukočenih vidika izbacimo iz sebe u potrazi za istinom ili mirom koji oslobađa više nego milion orgazama ušuškanih u masku tela koga imamo da nas zavarava svojim čulima i otežava zadatak zbog koga uopšte postoji svemir i atomi poslagani tako da liče na nas.

Šta bi uradio vojniče svetla u tami svoga uma uklještenog u opijajući strah matrice koja se teško menja, koja je lepljiva kao neizbežnost besomučnog ponavljanja istih grešaka od kojih se gnušaš želeći da nisu ti nego neki prokleti drugi svet u kome možeš da ispravljaš nebuloze do beskraja ulazeći u suštinu postojanja snage da počneš ispočetka svih apokalipsi, sa verom da nećeš poludeti pre završnog ispita zrelosti napuštanja tela i odlaska večnosti u zagrljaju svojih najdubljih osećanja koji svetle ispred tvojih misli ukazujući šta je dobro a šta loše. Kao svetionik u moru poljskog cveća umirenog srca od koga se nikada nećeš stideti znajući duboko u najdubljim rudnicima svoje podsvesti da radiš pravu stvar na pravom mestu, na kome nema izvinjenja, pošto su nepotrebna poput čaše vode tri metra ispod gladine predivnog planinskog jezera okupanog odsevima belih vrhova u senci borova optimizma i povezanosti sa beskrajnom inteligencijom bez zameranja, osuda i patnje.

Šta bi uradio vojniče svetla? Da li bi ponavo pobegao kao milion puta do sada? U svet u kome te razumeju i ne osuđuju. U kome si voljen i siguran kao u majčinoj utrobi ispod očevog grudnog koša, zaštićen u sigurnosti i zrelosti koje sijaju gomilu kilometara oko tebe čineći život velikom igrom neslućenih mogućnosti.

Šta bi uradio?

Priča & Foto: Branko Baćović

  1. U jednom dahu, i do poslednjeg daha!
    Svaka čast Branko!

  2. Hvala, veoma mi je drago. I bilo je napisano u jednom dahu, kao da je neko drugi držao olovku.

  3. Divno napisano a dalo me je i u razmišljanje, šta bih ja promenila? hm…

  4. Hvala… Nadam se da nećemo morati da čekamo sledeći život 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: