Branko Baćović

KRALJ DŽORDŽ

In Proza on 28 decembra, 2014 at 16:46

Džordž je bežao od života vidno usplahiran. Hteo je da bude kralj, poznati pevač, oslobodioc grada u kome je odrastao, sve je hteo da bude samo ne on, Džordž, rođen u nekom malom mestu, male države čije ime bi nekada rado zaboravio a nekada bi, osećajući ponos, leteo do neba i dalje od strahova koji su ga proganjali još od vremena kada su zloćudne nemani spavale ispod njegovog kreveta čekajući povoljan trenutak kada bi ga zgrabile za nogu.

Bombe su mu padale po glavi, osećao je trnce u rukama, svetlosni snopovi su šibali oko slepoočnica kao tada kada ga je deda prvi put vodio na ringišpil. Najednom bi sve stalo. Trenutak tišine i povezanosti sa sadašnjošću, kada bi osećao da je živ, da je tu, da je prisutan, smenjivali bi se sa zujanjem u ušima pomešanim sa zvukovima upaljenog televizora, šuštanjem listova beskonačnih knjiga koje je čitao teško pamteći sadržaj koji mu je, kao šiblje pored stakla džipa jureći prerijom, bežao ispred očiju.

Kao i svaki kralj, bilo čega, makar i kralj makarona, mislio je da je bogom-dan, da mu je sudbina dodelila velike pobede koje samo treba da sačeka da isplivaju na horizontu, dok on nošen snagom, koja je do tada bila sakrivena negde daleko u rudnicima njegove visosti, ne jurne nošen salvom samopuzdanja, visprenih i vrcavih ideja, pršteći naokolo plašeći sve crne misli, najveće neprijatelje rudara koji traže smisao zivota, kraj vaseljenje, objašnjenje – šta je bilo pre Boga ili Velikog praska, i ko je stvorio Boga i zašto, i ko je pre početka svih početaka načinio božjeg tvorca i zašto bi on stvarao plamteće lopte, i plave, crvene, žute ogromne klikere, bezbrojnih boja, i pobacao ih po crnom bezdanu? Svaka galaksija kao šaka treperećeg peska bačena u beskraj. Zašto?

Da živimo u strahu da li ćemo ga ikada prevazići i odleteti na krilima negde na sigurnu liticu bliže samopouzdanju usredotočenom u spajanju sa izvorom? Zašto? Da li zbog toga da nam je hladno, da smo žedni i gladni, da nam tela izjeda rak, nemaština, zavist, beznađe, da ovako iščupani sa presečenom svetlosnom vrpcom plutamo ophrvani mislima bez kraja i početka, suludo složenih u mozgu, kreiranom da ubija, i srcu koje se može zalediti poput najveće ljudske želje za osvetom, dokazivanjem, nepraštanjem… i molimo se, ne bi li nešto razumeli.

Kao i svaki kralj, Džordž je razumeo zašto se to dešava drugima. To mu je nekako bilo i jasno, ali zašto se to dešava njemu – kralju, to nije razumeo.

Toliko se plašio straha od straha kakvo će to strašno strašilo ugledati sakriveno ispod kreveta, da se nije baš mnogo puta saginjao, da vidi šta to možda čeka da bude otkriveno. A tih par pokušaja kada je smogao snage, za trenutak mu se učinilo da prepoznaje neko tanano svetlucanje, neko lagano talasanje, mirno more srebrno-zlatnih talasa, toplih, nežnih, čuvara tajne, najveće i najčudesnije od svih, koja te nosi, čuva i štiti od destrukcije, oštrih kandži bola, neznanja, sujete, duhovne trulosti i neuspeha.

Uvek bi brzo podigao glavu a zatim i noge podvio ispod sebe i našao hiljadu razloga zašto misli da to nikako ne može biti njegova kruna, tamo dole duboko u crnoj tmini,  govorivši samom sebi –sutra ću, ponovo pogledati.

Priča i foto: Branko Baćović

  1. Čim se pomene ovo ime, navire hiljade asocijacija…Lijepih, a i onih drugih.

  2. Taj Džordž je čudna ‘tica, svugde je gde i mi 🙂

  3. Jes vala, i snijevam ga često…Nešto mi nije baš milo da mi tako često stiže..Probaću preko nekije uroka da ga proćeram….

  4. Ajde, pa mi javi kako ti je uspelo 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: