MISTER DŽO I SNOVI

Strahovi su se lepili po tavanici. Da li si to ti mister Džo? Tajanstveni čovek koji noću plaši decu hodajući im po snovima ili je to samo ruka paklene nesigurnosti iz prošlog života, koga si mislio da ćeš zaboraviti, a koja te sledi još od momenta kada si hteo da postaneš mrav, da promeniš ugao gledanja iz koga i kolibe izgledaju kao samostani na liticama mora videvši ga prvi put sa pet godina, ali si bio uplašen i zbunjen, i nisi mogao da nađeš prijatelje sa kojima bi pecao ribu na razburkanim talasima dok vetar čupa drveće i odnosi ih daleko od autoputa kojim tvoj otac nije hteo da ide. Nije znao da vozi, nije znao da peva, mnogo toga mister Džo nije znao. Pa šta! Kakve to veze ima?

Bicikl je bio nov, plav, lep, skoro bezvremen. Dečak je pao, i dok se točak vrteo u prazno praveći maglu na horizontu. Prošlost mu je promicala ispred očiju, polako pa sve brže i brže. Gledao je oca kako mu prilazi i spašava ga iz betonskog kruga sa belom tačkom u sredini, svetlijom od meseca koji mu je sedeo u duši, obasjavajući njegove tužne kapke, ne želeći da ih otvara u ovom svetu koga je slabo razumeo, koji je njega slabo razumeo i sve ljude sa kojima je dolazio u kontakt.

Da li sam ja „ti“, mister Džo? Ili si ti „ja“ iz neke druge priče, nekog mentalnog sklopa, koji ne razumem, uklješten u mozgu, ili sam samo običan klinac uhvaćen u nečijem telu u pogrešno vreme na pogrešnom mestu punom pobeda i poraza, umotanih u čaršav iskušenja ove igre bola i ljubavi – dve reči koje pune knjige i papire čineći ljudske priče trivijalnim zbog stalnog ponavljanja.

Repeticija je majka znanja, govorili su mu. Iz greške u grešku, iz dana u dan. Mislio je da je nešto naučio, dok su mu golubovi sedeli na ramenima i jeli iz dedine drhtave ruke sa požutelih fotografija uspomena u koju polako ulazi mister Džo.

Čuju se koraci. Odzvanjaju u noći. Beng, bum, beng, bum, beng… Usledila je tišina, jeziva, jetka tišina, i tako u nedogled, do dana današnjeg. On vidi nekoga ispred staklenih vrata ulaza u betonsku višespratnicu bez radijatora, ali sa dva izlaza kroz koja ne može da pobegne ni kada bi hteo, zaledivši se u nešto nepoznato samom sebi, potpuno neobjašnjivo, terajući ga da čini ili ne čini, kao u bunilu, kao u neizgovorenim rečima koje bole iskonskom željom da ne bude kao ti mister Džo. Da, dobro si me čuo! I ne gledaj me tako svojim svetlucavim i hladnim dupljama u kojima su nekada bile oči uprte u život.

Priča & foto: Branko Baćović