LAVIRINT

Koliko ima od tebe do osećaja krivice? Jedan korak ili dva? Tri meseca, pola života? Koliko često te viđam sa njom? Svakog leta kada je sunce visoko na nebu, ili kada ulaziš u taxi koji te vodi oko grada koji nikada ne spava, brujeći u svoj svojoj silini, ne dajući ti da spavaš slušajući otkucaje tvoga srca uzbuđenog kao prevaziđena slabost urezana u tarabu prohujalog a rado viđenog vremena na vrhovima visokih planina kratkih dana, ušuškanih oko oštrice svežeg vazduha koji svojim šibanjem označava svaku boru uspeha ovenčanog osmesima belih pasa umiljatih bezvremenih očiju.

Najbolji si kada duboko unutra znaš da si živ, kada smogneš snage da zakoračiš preko prokletija visoko iznad očajanja mogućnosti koje si propustio grleći slabosti kao svoju braću i sestre.

Da li to znaš? Da li si svestan da takav bejaše pre rođenja u ovo doba hlada i studi koje zovemo stvarnost? Da li se sećaš? Ili ne želiš, zbog iskustva kroz koja si prošao a koja mogu boleti jače od neuspeha i greške.

Nisi najbolji, jer najbolji još sedi i ćuti, čučeći u svom uglu čekajući da se probudiš i trgneš iz lanaca lavirinta napravljenih da zavaraju trag belutaka posutih po crnom mermeru spremnom da se istopi u lavini tvoje sigurnosti. Nisi, ali možeš! Ti to znaš. Ti to vrlo dobro znaš, samo treba da pronađeš svetionik u kaleidoskopu koji se stalno vrti praveći nove horizonte željne da te zavaraju, da ti onemoguće pristup tvojoj, i samo tvojoj stazi mlečnog puta zadatka zbog koga otvaraš kapke iako bi ih rađe video sklopljene u nekoj drugoj dimenziji koja ne poznaje mržnju, nerazumevanje i osudu.

Pogledaj se. Dobro se pogledaj i naćićeš se, izgubljen u vrtlogu kompromisa i nesigurnosti da pokažeš sebe u svoj svojoj lepoti i snazi, trenutno zaključanog u telu što znoji se i plače, smeje se i drhti.

Duše su oko tebe i čekaju te, samo prvo moraš da pronađes svoju.

Priča i foto: Branko Baćović