GRANICA SVETOVA

Neki su odlazili gore, neki dole. Neke je privlačilo svetlo a neke tama. Podeljeni po interesima, željama, propustima, stremljenjima, udaljenošću od sebe, od svojih snova, od mogućnosti da lete gde god ih želja nosi, bez srama i stida uklještenog u socijalnom obrazcu ponašanja svakog i najmanjeg plemena, potpuno nebitno da li živećeg u džungli smoga ili amazonske kiše.

Čula se muzika, ili je bar on mislio da su to tonovi, udruženi u ples svih rodova koji su ikada živeli i živeće u ovoj košnici prolaznosti, obavijenoj neznanjem i nervozom koja donose pitanje – šta je gore, a šta dole? Šta ću naći pod zemljom, a šta nosi put prema svetlu? Nije mu bilo jasno. I dole je svetlo, samo druge boje i mirisa mesa koje svojim crvenilom draži čula izgubljena u niskim frekvencijama tela koja nisu u stanju da shvate poruke protkane razlogom zbog čega hodamo i pomeramo naše udove preplićući ih sa svetom kome smo više maćeha nego majka, svetom koji može bez nas, i Bogom koji jedini nije u stanju da nas pusti da ostanemo bez vazduha i otplovimo rekom bez povratka.

Što više, što bolje, što više, što više, što vi-še!… viču u glas i maštaju šta će u svojim slabostima ili hrabrostima učiniti u sledećoj sekundi, u sledećem trenu, praveći izokrenutu stvarnost toliko tvrdu da boli, ledeno čvrstu, beskompromisnu, čineći se toliko stvarnom da zavarava i dosta naprednije duše od njegove, posmatrača koji kao da se ne upliće u reči koje u jatu nošene raznoraznim emocijama plivaju oko njega, ne dotičući ga.

Nije voleo to. Plašilo ga je lutanje granicom svetova. Provlačeći se kao senka zaboravljajući više minuta nego što ih se sećao. Držao se svojih mrvica od kojih je pravio vruć hleb svaki dan mažući oči najboljom marmeladom koju je mogao da skuva toga dana. Gledao je u daljinu, preko jezera, brda, planina, dubokih šuma, širokih plaža kojima je voleo da hoda obasjan mirom i spokojem dobro urađenog posla, bez kritika i osuda iznad njegovih najboljih namera, dosta puta pogrešno protumačenih.

– Gospodine, da li želite još nešto? – začuo je glas čoveka blistave beline.
– Ne, hvala, koliko sam vam dužan?

Polako je ustao, stao ispred dugačkih gvozdenih leđa šklopotave zmije gledajući je kako se savija dole u ništavilo i iz bezdana izvija daleko gore u veštačko svetlo odvratno velike robne kuće koja se sada popularno zove šoping centar. Pokretnim stepenicama, spustio se u garažu, seo u auto i otišao u dane koji su ličili jedan na drugoga.

Priča i foto: Branko Baćović