Branko Baćović

GRANICA SVETOVA

In Proza on 7 februara, 2015 at 11:58

Neki su odlazili gore, neki dole. Neke je privlačilo svetlo a neke tama. Podeljeni po interesima, željama, propustima, stremljenjima, udaljenošću od sebe, od svojih snova, od mogućnosti da lete gde god ih želja nosi, bez srama i stida uklještenog u socijalnom obrazcu ponašanja svakog i najmanjeg plemena, potpuno nebitno da li živećeg u džungli smoga ili amazonske kiše.

Čula se muzika, ili je bar on mislio da su to tonovi, udruženi u ples svih rodova koji su ikada živeli i živeće u ovoj košnici prolaznosti, obavijenoj neznanjem i nervozom koja donose pitanje – šta je gore, a šta dole? Šta ću naći pod zemljom, a šta nosi put prema svetlu? Nije mu bilo jasno. I dole je svetlo, samo druge boje i mirisa mesa koje svojim crvenilom draži čula izgubljena u niskim frekvencijama tela koja nisu u stanju da shvate poruke protkane razlogom zbog čega hodamo i pomeramo naše udove preplićući ih sa svetom kome smo više maćeha nego majka, svetom koji može bez nas, i Bogom koji jedini nije u stanju da nas pusti da ostanemo bez vazduha i otplovimo rekom bez povratka.

Što više, što bolje, što više, što više, što vi-še!… viču u glas i maštaju šta će u svojim slabostima ili hrabrostima učiniti u sledećoj sekundi, u sledećem trenu, praveći izokrenutu stvarnost toliko tvrdu da boli, ledeno čvrstu, beskompromisnu, čineći se toliko stvarnom da zavarava i dosta naprednije duše od njegove, posmatrača koji kao da se ne upliće u reči koje u jatu nošene raznoraznim emocijama plivaju oko njega, ne dotičući ga.

Nije voleo to. Plašilo ga je lutanje granicom svetova. Provlačeći se kao senka zaboravljajući više minuta nego što ih se sećao. Držao se svojih mrvica od kojih je pravio vruć hleb svaki dan mažući oči najboljom marmeladom koju je mogao da skuva toga dana. Gledao je u daljinu, preko jezera, brda, planina, dubokih šuma, širokih plaža kojima je voleo da hoda obasjan mirom i spokojem dobro urađenog posla, bez kritika i osuda iznad njegovih najboljih namera, dosta puta pogrešno protumačenih.

– Gospodine, da li želite još nešto? – začuo je glas čoveka blistave beline.
– Ne, hvala, koliko sam vam dužan?

Polako je ustao, stao ispred dugačkih gvozdenih leđa šklopotave zmije gledajući je kako se savija dole u ništavilo i iz bezdana izvija daleko gore u veštačko svetlo odvratno velike robne kuće koja se sada popularno zove šoping centar. Pokretnim stepenicama, spustio se u garažu, seo u auto i otišao u dane koji su ličili jedan na drugoga.

Priča i foto: Branko Baćović

  1. Uh, bravo. Odlična priča, odlične metafore. Svaka čast.

  2. I moja prva misao bila je – Uh!
    Još jedan teret na ramena, a već su se povila od drugih tereta.
    Moj život, na moja ramena, a i Tvoja priča je život – previše tovari.
    A onda, misleći o tome šta da u „odgovor“ napišem, kako da ti čestitam, pogledam kroz prozor i ugledam kako lepršaju prelepe krupne pahulje.
    I obradujem se.
    I nasmešim.
    Celo dvorište svečano je obučeno.
    Šaljem ti te lepe pahulje.
    🙂

    • Hvala… Itako ne možemo drugačije da pišemo nego da opisujemo život… ili da zamišljamo kakav je na drugim planetama… ali ipak iz nekog subjektivnog ugla za koga mislimo da je objektivan… Tako da jedino u šta sam siguran je da na dosta drugih planeta nema pahulja…

  3. Interesi mi zaključali granicu i ovog mog majušnog svijeta bivanja…Đe ću, šta ću, kad mi je ključ stalno kvaran, a drugog sam zanata, pa popravit se neda…!!!!!!!!

  4. Nema većeg zatvorskog čuvara i čvršćeg zatvora od naše rođene glave.

    • Onda u skladu vremena ima da uždijemo sve „čipove“ pa da zajedno sa sjenkama zaborava izbrišemo to što nas zaključava, pa da bstre glave i oštra pogleda uz pomoć krakate zvijezde krenemo osvajati plodnost naših maštanja i novorođenih nadanja…….!

  5. …preobrazujući ih u večni treptaj koji će nam biti putokaz i uzdanica u svim dimenzijama 🙂

  6. ….Neka žive višedimenzionalni treptaji na beskrajnoj cesti naših putovanja i glavnim saputnikom uzdanicom, bez koje bi putovanje bilo nezanimljivo i monotono, pa bi postojala opasnost da se uspavamo u nekom novom beskraju…

  7. Da se to ne bi desilo, uvek treba da imamo džepne budilnike 🙂

    • Da, čudo su ti džepni budilnici, al se ponekad i oni sporečkaju, koj će u desni , koj će u lijevi džep..?Ili ako se slažeš da turimo u oba po jedan, što je sigurno sigurno…..Ma važno je da ih osjetimo kad se na njih toliko naviknemo, da ih i ne osjetimo….!!!!!!!!

  8. Treba mi da razvijamo šesto čulo, budilnici žuljaju 🙂

  9. Može, ja ću dodati još jedno pošto je sedmica moj broj, mada na lotu nije još zakucala ….a ko zna vrata su joj otvorena…pa nek žulja do mile volje…široko joj polje…ono budno polje života….

  10. Iza sedam gora, i sedam mora… Sedmica je bajkovit broj 🙂

  11. Šta sam ti reka…nego šta..pričala mi majka kad je krenula u plovidbu morima da je lovila zlatne ribice..sve zlatnija od zlaatnije .na svakom po jednu..na petom ulovila bješe ribica u obliku lika koji ti ovo piše…i nije se okanila puta, dok nije doplovila do šestog i tamo jopet još zlatnija, a na sedmom moru…gdje je nađe još zlatniju i nekako još razigraniju ribicu…i tako je svoj put završi srećna i vesela, a te njezne ribice i dalje plove morima širom svjetskih merdijana..beskonačnim morima i uživaju sa svojim zlatnim i plemenitim ribama koje i oni na sličan način love…….Joj prijatelju velika hvala da si mi dao istočnicu da se zahvalim mojoj majci i ocu mom što bješe saputnik njezin i pomože joj da upute svoje zlatne ribice na nova putovanja preko sedam mora, a Bogami i sedam gora kojima teku nepresušne rijeke, a zlatne ribice obožaju i bistru i jaku planinsku vodu…..Nek žive zlatne ribice, sve one zlaćane, a ima ih,,,ma ima sigurno blizu sedam ….pomozi da zajedno rečemo..nek bude blizu sedam milijardi….ono što je preko sedam neka budu makar bronzane i svima će nam biti ljepše na svijetu tom !!!!!!!!

  12. Eto, to može da ti bude polazišna tačka i za jednu dužu priču sa bajkovitim elementima. 🙂

  13. Dok živim pisaću, a kad me nebude nastaviću!!!!!!!!!!

  14. Samo napred. Kako si već i napisao u jednoj od svojih pesama.

  15. Baš tako…rijeka na izvoru, pa sve do ušća je svaki dan sve jača zahvaljujući nepresušnim bistrinama duhovnog nadahnuća mojih dragih prijatelja…Srećan je čovjek koji nikad nije žedan, jer ga stalno nose i poj mu daju ti valovi, ti beskrajni brzaci…ma nećemo se uspavati ni u zajedničkom beskrajnom moru bez obzira koliko nas milovala i mazila njegova hladnoća ili toplina koja uljuljkava…..

  16. E kada bi toliko pesama pisali umesto vojnih usklika – gde bi nam kraj bio.

    • Kraja ne bi bilo dok opet neko nešo izbezumljeno ne bi posijao u duše čistote i sreće…da i majušni mravi ne ostanu bez „zanata“…..eh ti mravi baš ih volim…okoprčni su oni…

  17. E, kada bi i mi bili bolje povezani sa božanskom energijom, nikakve reči ne bi mogle da nam odvrnu pažnju…

  18. Ajde konačno neka se opamete umovi -„umova“ pa neka počnu-počnemo toplinom zagrljaja igrati kolo nepresušne Bogom nam date energije…Hvala ti Višnji i pomiluj svojm toplinom i one koji ni hvala reći ne znaju…Svi u jedno kolo nepresušne energije….

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: