ČUDNI SU PUTEVI BOŽJI

Danas smo trebali da imamo poslovni sastanak u jednom gradu. U ulici na pola sivog asfaltnog puta, dugog kao iščekivanje. Sunce je peklo. Klima naprava je zujala. Muve su ostavljale pečate na automobilskom staklu. Kilometri su prolazili, nemo, u ritmu beskrajne pučine. Vreme je sedelo u telefonu čekajući potvrdu. Ekran je ostajao crn.

MOJ DEDA (srp/slo)

Veseo, drag i mio
moj voljeni,
moj dobri deda je bio.
Njegov lik
i odsjaj beličaste kose
njegovi unuci u svom srcu
sa ljubavlju nose.

MOLBA

Nismo se zagrlili
jer nisam očekivao da ćeš otići –
ali ostaćeš zauvek zagrljen mojim srcem.

Učio si me vrste reči –
ali sada ih nema dovoljno
da opišem svoje poljupce.

ODLAZAK*

Otići ćeš na mesto
gde nećeš morati da obaraš „Vlade“
Ali ćeš morati da oboriš
svoje nepoverenje

Prepusti se modroj svetlosti
Postani mudar
kao što si nekada bio
Kao što si sada

I ako me vidiš da plačem
to plačem od sreće da sam te poznavao

VELIKE OČI DEČAKA

MG – CRVENI KABRIOLET

Gledajući svet

kroz velike oči dečaka –

crveni kabriolet

bio je baš kao stvoren za mene.

*

Rekao sam mami:

– Voleo bih da ga imam.

UČITELJ (srp/slo)

UČITELJ

Kažu –
budi zadovoljan
nije umro u bolovima.

Kažu –
i ja im verujem.

Verujem da postoji
mesto bez bolova,
mesto osmeha,
mesto odgovornosti –
mesto prepuštanja.

OTAC

Kada su me devojke ostavljale –
plakao sam…
ali su tada suze bile drugačijeg ukusa.
Sada idu polako kao da znaju
da ovde nema popravnog ispita.

Ali on se ne plaši!
Više sam ja u strahu od neminovnosti!

Kupio sam nož kao da hoću da isečem
20 godina prebacivanja
koje me je udaljilo od sebe samoga.

NIKADA VIŠE

Večnost me dotiče.

Prolaznost tuče.

Gde si otišao uvijen u svetlo?

ZAGONETKA

Ima nešto …

Što ne razumemo
Od čega bežimo
Čemu se prepuštamo
Čega se plašimo
Što nas prati
U svakom našem dahu
U očima svih koje volimo
U sećanjima

NEBESKA KAFANA

 Gde idu ljudi kada umru?
Nemamo pojma!
Gde idemo mi dok ne umremo?
Nemamo pojma.
Zašto uopšte idemo?
Nemamo pojma.
Šta nas tera da idemo?
Želja po smislu.
U čemu je smisao?
Negde u nama.
Zašto ga odmah ne vidimo?
Zato što bi bilo jednostavno.
Bla, bla, bla, bla…
I tako u nedogled…
kao u kafani…