MOŽDA NEKAD

Reči bez dela su prazni ožiljci na obrazima braće od svetlosti koji su zalutali u šumu tamnu od želje da glavom osmisle cilj nejasan duši sakrivenoj ispod naslaga blata od davnina…

ANTOLOGIJA SAVREMENE KNJIŽEVNOSTI MANJINA U SLOVENIJI (srp, slo)

(SRP)
Sa zadovoljstvom mogu da napišem da su se dve moje pesme i priča našle u prvoj „Antologiji savremene manjinske i doseljeničke književnosti u Sloveniji – IZ JEZIKA U JEZIK“, u kojoj je izabranih 34 u konkurenciji od više od 120 autora, koji pišu svojim maternjim jezikom (Izdalo: Društvo slovenačkih pisaca).

OKTOBAR 1864

Sećam se da sam rekao da je jedini bend, pored „mog“ u kome sam već plovio uzbudljivim muzičkim vodama, a u kome sam želeo da sviram bio – Oktobar 1864*. Ne sećam se kojim je to povodom bilo, ni ko me je to pitao, ni šta sam ja tačno odgovorio, ali se sećam te želje. Lebdela je u meni kao neotpevana pesma dok je nisam istrelio kao iz topa. Sećam se da sam posle toga otišao u vojsku da branim zemlju koju su, par godina kasnije, odneli neki drugi topovi, mnogo snažniji od moje reke kojom sam do tada plivao.

PISMO SVIMA NAMA

Borba za život je teža od borbe za smrt!
Zbog toga bi svako mogao da dobije medalju za hrabrost.
Naše duše su toliko male i uplašene,
da i najmanji korak zavređuje i dodatnu nagradu.

SMRT NA PLAŽI

Dogodilo se iznenada… i rekli bi neočekivano. Obično na plaži ljudi ne očekuju smrt… nego sladoled, kupanje, sunce, bikinije, duge noge, smeh i tome slično. Tako, da kada te smrt poseti na ovako ležernom i opuštajućem mestu, ostaneš nekako prazan i šokiran kao kada političar za koga si glasao da bi ti doneo mir u kuću pošalje nekoga u rat da puškom i mačem brani tvoju slobodu da možeš mirno da pijuckaš pićence dok neko umire. Osim toga te šokira i činjenica da te smrt na plaži nije i više potresla.

KADA PORASTEŠ KAZAĆE TI SE SAMO

Kadʼ porasteš i razmisliš kazʼće ti se samo, bila je omiljena izreka moje bake kada sam je, kao dete, pitao neke škakljive ili “komplikovanije” stvari. Recimo: Kako doleze deca na svet?; Zašto su nas Turci napali?; Šta se dešava kada umremo?; Zašto više voliš Kraljevinu Jugoslaviju od SFRJ?; Zašto ja uopšte živim kada nisam Tito ili Bitlsi (The Beatles)?; Zašto moram da perem zube?… i slično.

SA KOJE GRANE SE VIDI ŽIVOT?

Sećao se trešanja crvenih kao njene usne. Obično bi izašao na kišu i uz muziku kapljica slušao kako se smeje. To su bile anđeoske trešnje. Njene i njegove. Jednom su vodili ljubav ispod te trešnje. Možda je bila i neka druga, ali je njegovo srce odabralo baš nju.

MUŠKARCI, ŽENE I CUNAMI

DMD*, tatina olovka ima neku čudnu moć, baš kao i mamino znanje. Na prvi pogled izgleda glupo porediti olovku sa znanjem. Ali, to je uvek tako kod prehitrih zaključaka. Ludi zaključci te jure i udaraju u glavu kao vetar kada šamara obraze ili bubuljičavi fudbaleri loptu. Naziv “reaguješ na prvu loptu” su valjda dobili zbog nedoraslih sportista koji su svoje kratke pantalonice prehitro zamenili za dresove popularnih timova. Nogice su im se tresle dok su nasumično šutirali kožne balone bez ikakvog razmišljanja. Propuštali su šanse, publika se nervirala a oni su stajali na sredini igrališta kao usrani golubovi.

NISAM SE PLAŠIO TEKSAŠKOG KROMPIRA

Nisam se plašio kada nas je komšinica Milica gađala jajima. Bežali smo levo desno i nije bilo problema. Nije bilo problema ni kada je to radila krompirima. Nije. Pa ipak smo bili deca bivših partizana. Ili bar većina od nas. Izbegavali smo krompire kao što su naši stari fašističke rafale.

EXIT*

M.R. je sedeo u avionu i gledao ispred sebe. Nije voleo da leti. U stvari, voleo je da leti, ali nije voleo aerodrome. Slab osećaj za orjentaciju ga je uvek dovodio u neprijatne situacije koje su se obično dešavale samo u njegovoj glavi. Kada je zrelo razmislio nikada nije imao nikakvih problema. Znao je da čita, znao je da pita, znao je da misli. Tako da je uvek nalazio pravi ulaz, pravi izlaz i pravi avion.