Jednoga dana, dok sam se igrao sa svojim sinom u parku, vetar me je udario u leđa noseći mirise, melodije i sećanja. Najednom sam se našao između visokih novobeogradskih oblakodera koji, kao kanjon reku, čuvaju naša detinjstva da ih ne odnese zaborav. Na drugoj strani dvorišta je stajala ona i kikotala se.
Sutra je nešto puklo, kao da je bilo danas.
U oblacima kroz koje čovek leti dok spava, mlad i neiskusan života krvavog i punog mesa koje propada i nestaje, zakopanog u maštanjima sakrivenog iza zidova koje je mogao preletati, a o kojima sada samo mrak govori i sklopljene oči nekada treperavog duha neispunjenog obećanja datog na ulasku u svetloplavu sobu koja može biti i ludnica, i pučina, i milina…
Branko & Zoran
Transformation 