DUGOOČEKIVANI ODMOR

Ma j… naš odmor. Od čega se mi to odmaramo!? Od rada! Kao, previše smo radili! Ma nemoj! Pa da ne kupujemo kojekakve gluposti, ne bi ni trebali toliko da radimo. Znači nije to. Kao, ništa nismo radili. Pa kada nismo, zašto se onda odmaramo? Znači nije ni to. Kao, treba malo da se opustimo. Pa od čega se to opuštamo? 

*

Kao, zaslužili smo. Ma šta smo zaslužili? Da nije zavist ta „zasluga“, ili je možda nervoza, ili urlanje na najbliže, ili psovanje prolaznika dok vozimo auto, ili je zasluga možda namrgođena faca koju nosimo i kada treba i kada ne treba, ili „pljuvanje“ po susedima, ili laganje… A!? Odmor! Koliko smo samo ljudi pobili u ratovima, pa koliko ima gladnih, pa koliko silovanih, pa koliko napuštenih? Da, da, da, nema ih mnogo. Samo par milijardi, tako da stvarno možemo da odemo, mirne duše na dugoočekivani odmor.

***

Dakle, zaslužili smo, treba da idemo. I krenemo. Četvoročlana porodica napušta toplo porodično gnezdo kao robijaši u bekstvu. Prvi „pokušaj ubistva“ se dešava već prilikom zatvaranja ulaznih vrata. Poznati zvuk ključa izaziva bujicu pitanja, nervoznog, zabrinutog i nadrkanog „njega“:

– Jesi li zatvorila prozore? Jesi li spustila roletne? Jesi li upalila alarm? Jesi li isključila ringlu, peglu, mašinu za kafu, vodu, veš mašinu, jesi izbacila đubre… jesi?…
I tako bi on nabrajao do sutra da ga ne prekida „ona“.
– Ti, kao da nemaš oči, pa ne mogu ja sve sama da radim. Šta si ti radio? Izneo si svoja dva gnjila jaja i misliš da si uhvatio Boga za onu stvar. E pa nisi! Sada se ti vrati, da proveriš, a vi deco marš u auto!

Drugi „pokušaj ubistva“ se dešava u kolima zbog muzike. Svako hoće da sluša svoju, jedino anđeli slušaju psovke. Treći, na autoputu zbog pišanja, povraćanja, pušenja, kafenisanja i ostalog sranja. Četvrti, kada se već stigne na more i spozna da je zaboravljeno pola opreme za plivanje, gnjurenje i izležavanje na j… plaži.

– Gde si mi stavila čarape! – urla on iz sobe.
– Tamo gde si ih ostavio! – dere se ona.
– Mama, ja bih na plažu – cmizdri prvo dete.
– Ne može, nisi bio danas dobar! – viče ona.
– Zašto ja ne mogu sladoled – pita drugo dete.
– Pitaj tatu, pa neka ti on kaže – kaže ona.
– Tišina! – dere se on.
– Ne deri se na decu, nisu ti oni krvi što si ti nervozan.
– Ti da ćutiš, popela si mi se već u autu na… glavu – nervozno će on.
– More, ti da ćutiš i onako se samo dereš. Ne možeš nikada ništa normalno da kažes! – viče ona.
– Ko ne može!? Ja sam miran, nego me ti nerviraš! Ajde, šta si ti uradila? – pita ljutito on.
– Ja! Šta sam ja uradila, hoćeš da znaš!? E pa ja sam sve spakovala, i raspakovala, i našla sobu, i uplatila aranžman, i zamenila sobu pošto tebi nije odgovarao pogled, i spakovala decu i tebe, i sve ispeglala i oprala, očistila, spremila sendviče, kreme za sunčanje, pumpu za naduvavanje dušeka i… !
– Koga naravno, nisi ponela – „preseče“ je cinično on. – Dobro glavu nisi zaboravila. I ne samo dušek, zbog tebe smo zaboravili i pola druge opreme! Da sam ja pakovao, ništa nam ne bi falilo.
– Pa zašto nisi pakovao, ko ti je branio!? Verovatno nisi mogao od jastuka koji ti je zamagljivao pogled? Ili je možda gospodin „otišao“ na odmor još pre petnaest dana pa nije, bože-moj, ni mogao da se pakuje!?
– Hoću na plažu! – viče prvo dete.
– Prestanite da se svađate! – viče drugo dete.
– Vas dvoje tišina i marš u sobu! – zaurla on.

Mama, gunđajući sebi u bradu, napušta apartman. Gospodin, gunđajući i odmahujući rukom, odlazi da kupi sve što su zaboravili. Tako da, ako niste primetili, prosečna četvoročlana porodica ima deset maski za ronjenje, neparan broj peraja, veći broj cevki za gnjurenje, mnogo više dušeka nego što im treba, kao i neverovatan broj polu-nekorisnih gluposti za plažu. Međutim, bez obzira na sve, oni uvek imaju jednu te istu pumpu, zato što pumpu stalno pakuje „ona“.

Prvi dan – se završio bez zalaska sunca, koje se nije videlo iz sobe, zato što „on“ nije na vreme uplatio apartman. Nije dugo potrajalo i zadovoljna, odmora željna porodica je utonula u zaslužen i miran san koji takođe nije dugo potrajao.

***
Drugi dan. – Tačno u 4:15 h, išarana po obrazima od jastuka, musava od pljuvačke, poput razbijene vojske, prosečna četvoročlana familija se ljulja pospanim koracima prema plaži.

– A što moramo da idemo i mi sa vama? – cmizdre deca – i već zaostaju za kolonom.
– E, jeste nesposobni za život, to vas je sve majka naučila! Ne možete ni u izlasku sunca da uživate! E, ima da se uživa, kada sam ja sve to platio! Pa zašto ja radim ovoliko!? Gde mi je hvala!?
– Ti, pa ti, i samo ti, i te tvoje popišane pare! – uskliknula bi ona – već si dosadio i Bogu i narodu! A i nama, samo da znaš! Ko te tera da radiš toliko? Bolje da više vremena provodiš sa decom nego na poslu!
– Jeste, kada je vama „zinulo dupe“ za odmorima, tašnama, dušecima i ostalim nebulozama…

***
Treći dan.  – Ne priča više niko ni sa kim. Deca opečena, kao ćurka za Božić, cmizdre u sobi pod teškim oblogama od kiselog mleka i pavlake, dok se smrad jekoderma, kao loš glas, širi na sve strane. On isfrustriran u društvu piva i psovki, ona razočarana u društvu ljubavnih romana mašta o princu na belom konju koji bi zamenio njenu svinju na crnom magarcu.

***
Četvrti dan – počinje traženjem hitne pomoći i zavijanjem sirena. Napad meduza, ježeva i ostale morske gamadi nije mogao da zaobiđe prosečnu porodicu željnu odmora. Plivanje se odlaže na neodređeno vreme zbog flastera i zavoja a zamenjuje gunđanjem dece zato što su opet bila naterana od stranje njega da „uživaju“ u istraživanju plavih dubina i okolnih stenčuga. Mama u sebi potajno žali zašto meduza nije opalila gospodina preko nosa pa da ne može da laprda i dovodi decu u neprijatne situacije. Obično takve njegove avanture njoj donose samo još više problema i obaveza. Dok on hrče, ona se brine o uplašenoj i izranjavanoj deci.

***
Peti dan – svako ide na svoj deo plaže. Deca, pod borovim granama, namazana raznoraznim kremama protiv opekotina, leže kao prasići na ražnju i igraju igrice, on flertuje sa prirodnim lepotama svih boja i godišta, a ona nezainteresovano čita ljubavne romane. Prava letnja, porodična idila.

***
Šesti dan – situacija preti da se otme kontroli. Dugo planirani, željno-iščekivani, sedmodnevni odmor prosečne četvoročlane porodice se obično završava peti dan. Šesti služi za psovanje, međusobno prebacivanje, optuživanje i zaklinjanje da nikada više neće ići zajedno, a posebno ne na dugoočekivani j… odmor!

***
Sedmi – i poslednji dan dugoočekivanog odmora se obično pretvara u prvi dan jednogodišnjeg neplaniranog odmora od sedmodnevnog familijarnog odmora.

***
Drugi dan – neplaniranog jednogodišnjeg odmora počinje tako da svi jedva čekaju da krenu na posao ili u škole.

Dvesta-sedamdeset-drugi dan – neplaniranog jednogodišnjeg odmora. Kao posledica svih svađa i ostalih nebuloza svi dobijaju nepovratnu amneziju, tako da jedva čekaju ponavo da odu na sedmodnevni, planirani, dugoočekivani odmor!

***

Mi stvarno nismo normalni! Ma j… nas odmor da nas j…!
A do tada  – uživajmo!

Tekst: Branko Baćović
Crtež: Danijel Trstenjak